Andrijana

уторак, 19. јануар 2010.

Request, add...

Kao što vidite, dragi moji čitaoci, ja pripadam onoj generaciji, koja, hvala Bogu i svim svetima, pripada onim generacijama koje pamte kako je bilo živeti bez neta. Da sam se rodila koju godinu kasnije verovatno bi me bolelo uvo, verovatno bih se smejala onima koji se s nostalgijom sećaju dana kada je retko ko uopšte imao priliku da vidi komp, a kamoli da po ceo dan sedi za istim. Ali nisam. Rođena sam onda kada su u modi bile žmurke, skrivene bake, igre u pesku, klisa, a ne warkraft, pisanje dnevnika, a ne blogova, da ne govorim o pismima. Stvarali smo leksikone, a ne sajber poeziju. Kad odjednom, neko nam reče da je kompjuter bolji. Tada smo ga još uvek zvali kompjuter. Danas mu uglavnom tepamo kao bebi- zovemo ga komp. Pišemo mejlove, gledamo se preko kamera. Valjda je tako lakše da se kaže istina u oči. A šta bi sa onim "oči u oči", onim pravim, kada stojiš pred nekom osobom i drhtiš, da li se isto tako osećaš i za kompom?
A, s druge strane, kada svi nekud odu, a teleoni i pisma su skupi, izlaza nema... Nekada smo puštali ljude da odu, da ih ne vidimo i po nekoliko meseci i da željno očekujemo bilo kakav glas. Sada oni odu i na kraj sveta, a mi samo sačekamo da tamo stignu, da uključe par dugmadi i... već su tu, na pola metra od nas, možda i manje. Šalju nam poljubac, a da li on uopšte nešto znači? Nema veze, mi se radujemo.

5 коментара :

  1. Аутор је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши
  2. Istina i ja sam odrastala bez kompa,ali priznajem..vise mi se svidja ovo doba kopjutorizacije..sta's..sto ljudi sto cudi.Pozz :))

    ОдговориИзбриши
  3. Poz, Zvjezdana :) Dobrodoshla na moj blog :)

    ОдговориИзбриши