Andrijana

среда, 28. април 2010.

Добро јутро, Југославијо!!!

-Нема више Југославије.
-Ууууу,шта причаш, одавно је нема, ти ко да си залутао.
-Нема? Е има!
-Ма дај бре не зезај ме!
-Са'ћу да ти покажем.

Пре извесног времена добијем ти ја награду- била сам вредна па сам послала мејл и добила албум првенац мог већ омиљеног бенда "Арт Дилер". Отприлике за пар дана стиже мени писмо. Ја га, сва срећна, узимам у руке и,ваљда због узбуђења, мучим се да га отворим. Случајно га окренем и видим: на њему она бела маркица и на њој ладно пише Југославија! Јоој, радости! Имате ли појма како је када једно такво писмо падне у руке једног југоносталгичара? И у њему упакован омиљени це-де! Музика која враћа наду и веру у то да ће се нешто ипак променити и да ће квалитет заузети место које му припада на нашој музичкој сцени! И тако, ја се занесох том оптимистичном мишљу и вратих себе у седамдесете, када ме још није ни било. Ваљда нисам била ни у плану. Рекоше моји да су хтели да ме абортирају, па се предомислили. А после сам ја дала узбуну- тражила да се родим пре времена. Ех, увек сам ја нешто извољевала, и та прва ствар је била по мом. Нисам се родила баш тог дана кад сам хтела, али јесам неки дан касније, али опет пре термина. Е не може моја мама секи да спрема пире и пљескавице! Морам ЈА да се родим прво!
И тако, вратим се ја у те седамдесете и нађем се на Хајдучкој чесми. Редовно то радим. У ствари, радила сам. Сад ми се укус мало променио. Ваљда од оног мора што је бачен шећер у њега, а ја се купала тамо. Као мала, била сам једна од оних (а можда и једина) која је замишљала како на том концерту Дугмета пада у несвест. Али, замишљала сам ја и Кају, Зеку и Коњу, па сам остала читава.
Елем, шта се од онда променило? Мало мање падамо у несвест због добре мјузе и мало више се убијамо. Или је и тада било исто, само ми то нисмо знали. Море, брате, нису нас толико тепали са стране.
Него, није то поента приче. Како то говоримо- нема Југославије? И те како је има свуда око нас. Још нас кораци њени прате. Тек онда, када не будемо ништа осећали према тим временима, када нам се крв охлади од оних ратова, када будемо заборавили ону музику, оне идеје, када се Тито не би вртео на телевизији кад год се онима из ње ћефне да га мало продриблају, тек онда ћемо моћи да кажемо да нема више Југославије. Овако, само да вам кажем- у мом пасошу још увек пише да је моје држављанство југословенско. Грађанин сам државе која реално не постоји, родила сам се кад сам ја хтела, а не кад је било одређено да се родим, имам диплому а не радим, дакле- ја сам светско чудо! Или не. Ипак не. Само живим у Србији, а то нигде не пише. Можда само у личној карти коју немам.
За крај, специјална захвалност господину Јокић Дејану који је ових дана онако својски држао оба ножна палца у нади да ћу коначно да склепам овај текст. Хвала му- вредело је и више него што смо се надали! Ако је то стискање палаца проузроковало ширење позитивне енергије која је пак била узрок дешавања неких других, прилично научно- фантастичних ствари у мом животу. Што рече моја сека паметна: "Е, дете, колко си мозак немаш, толко си срећу имаш!"

2 коментара :

  1. Ja baš i nisam jugonostalgičan, ali mi je žao što nisam bar malo zakačio deo tog vremena, ispratio new wave u punom svetlu i putovao s Inter rail kartom u džepu po Evropi...

    ОдговориИзбриши
  2. Eh, ta inter rail karta... sad mi samo prichaju o njoj. Moja baba stize u trst da ode, a ja ne dalje od Beograda pre 6 godina.

    ОдговориИзбриши