Znam da letim? Znam da letim!

I krenuh polako, u osvit večeri da redove ispisujem. Lako je reći budali da je svet ne okrugao, nego uvijen u osmicu i osmišljen tako da na kraju svako stigne na kraj puta ne dobivši kartu za nazad. lako je zapovediti klipanu da zagazi u kišnicu, kada znate da će to i sam uraditi, bez da ste mu išta rekli. Lako je slagati nečoveka da je dobar, jer niko ne veruje da je loš. Lako je otići od nekoga, ako mu ništa za uspomenu niste ostavili, ako ništa niste dali. Teže je prihvatiti činjenicu da ste tog trena, kada ste otišli, izgubili nekoga, ili da njega boli što je izgubio vas. S druge strane, vredi li? Vredi li uopšte ostati, ako taj neko sputava krila vašeg let? Ako vam ograničava vidokrug? A kako vi letite? Znate li vi da letite? Da li se umorite? Šta tada želite? recite mi, pa ću vam ja reći da li zaista umete da letite. Haotični su svetovi danas. U tome je njihova draž. Ko god pomisli da je svet samo jedan, vara se i ograničen je, štaviše uskraćen za minimum sedam milijardi svetova. Možda oni i nisu tako važni. I taj jedan je ogroman i ogromna je ta sila što nas tera da verujemo da ima još nešto, još negde.Da nismo sami. Da li smo mi tvorci? Da li smo na pravom mestu, u pravo vreme? Jesmo' uvek na pravom mestu i u pravo vreme. Iz ko zna kog razloga. Ako vas zanima- otkrićete. U suprotnom- pustite život da vas nosi i uživajte, ne lomite se ako se lomiti nije vredno. Da li je vredno? Kazaće vam se samo, ako budete umeli da vidite van okvira slike i kroz platno. Kako naučiti to? Samo dobro otvorite svoje fizičke oči i blistavi um. Otvorite vrata svog razuma i učite. Odškrinite vrata srcu kad osetite da je to to, da treba tako. Kako znati da je to to? Kazaće vam se samo, ako budete umeli da oslušnete srce čoveka, ili žene preko puta vas. kako naučiti to? Naučite oči da slušaju. Teško je i treba vremena... Da, teško je, ali vredi. Lako je osetiti očima kada dopustite tudjem srcu da vam do njih prostre svoje pute. Ali, pazite! Odškrini vrata, lomi se ako je vredno, odbaci negativno i tako bliže i tako slično... Sve su to ograničenja. Sve je to mač sa dve oštrice. Sve je to nešto što može da nas odvede u bolje sutra, a može i da nas sputa. Pitaću vas nešto, a vi razmislite o tome: da li je vredno stavljati ograde oko sebe, ograde, koje će vas štititi od vetra koji zaarlauče kroz širom otvorena vrata i od stepenica koje vode u neku vrstu ambisa, gde se skoro sve kosti lome. Da li je vredno stavljati ogarde koje će vas štititi od patnje i bola? Ne mislim, pritom, na ograde koje ličnost sama, poučena ličnim iskustvom, postavlja. Mislim na preventivne ograde. Na ono- neću, jer drugima je loše zbog toga, možda ću i ja patiti, a ne želim to. Kao i uvek, imate izbor. Vaše je. Na vama je. Možete ili da osmatrate, procenjujete, analizirate, a možete i da se, jednostavno, pustite. Čovek se lakše uči kad udari o kamen, kad se razbije o stenu, kad se oklizne, padne, pa vidi zvezde. Neki se plaše, znam. Priznajem da se, donekle, i ja plašim. Nekad ne umem da objasnim ni čega se to tako plašim. Čini mi se, kad se tako zamislim, da se ja, u stvari, zemlje plašim. Ne mrti. Ne groba, nego zemlje sopstvene duše ja se plašim. Plašim se da kopam raku u njoj. I sada, dok mislim na to, dok zamišljam tu sliku, kao da osećam bol, kao da se neki otpor rađa u meni. Kao da kaže: "Ne!" Ali bih zato vrlo rado da poletim. Zato što to umem. Ko golub pismonoša otisnem se do nebeskih visina. Obično se to desi kad srce zadrhti. letim i sanjam i srećna sam. Možda i znam kako će se završiti' bolom, patnjom i besom, ali bih da probam. Ima nešto što mi nikad ne da mira, a to je izazov, želja za sticanjem iskustva. Na svaki poziv života odgovaram. Ubedim sebe da je lepo, pa plačem kad vidim da nije, ali to sam ja. Ko zna, možda ja i volim tako. Ne da mi moja kruta zemlja da otkrijem. Zato zemlju ne dodirujem. tu su skrovišta neka druga. Nije bez razloga za raj nebo određeno, a za pakao zemlja. Niti je do neba, niti je do zemlje lako stići, kao što ni raj nije najveća đakonija na svetu, a ni pakao najveći smrad, ali lakše je razgnuti baršunaste oblake, nego motikom na tvrdu i suvu zemlju udariti. Nekad mi se čini da idem linijom manjeg otpora. Dajem srce svima koji ga od mene traže, a i onima koji ga ne traže. Sklona sam da dam srce onima koji traže moje telo. Znam, naprosto sam sigurna da vam ovo sad tako patetično zvuči, da vam dođe da od muke povraćate. Sad ide onaj povratni udarac. Da li je zaista tako? Da li ja stvarno dajem svoje srce, ili samo mislim da je tako? (zašto nemam mira- kad god krenem da pišem, neko mora da bane na vrata! idite dođavola, ostavite me na miru i, jebem mu sve, kucajte na ta vrata! Pokušavam da se koncentrišem i da odgovorim na pitanje, jer, upravo sam uletela u sebe i ne želim nikakve zvuke da me ometu u tome). U stvari, Eto-' ipak ne dajem srce bash svima. Zvuk Skajpa me upravo podsetio na to. Odbila sam poziv za sutrašnji koncert u Plovdivu. Znam i zašto. Nisu pare u pitanju, nije ni odsustvo energije, ali jeste odsustvo volje da provedem taj jedan dan u društvu osobe koja me pozvala i u društvu još nekoliko njemu sličnih osoba. Šta ću kad ne volim taj fazon Mekdonaldsa. Sa njim ne umem da letim. Ne želim. Osećam se snobovski tad grlim svog psa u duši što jače mogu, da što jače zareži. aonda, akd ga pustim, on reži i dalje. Skoro sam letela u neke čudne visine. Neshvatljive za mnoge. Za mene zanimljive. Dobila sam prekor od nekih ljudi. Neki su me razumeli. Neki su ćutali. I još neki su ćutali, jer nisu znali. Elem, zašto pričam o tome? Zašto mi je važno ko je ćutao, a ko ne? Da li je u biti čoveka da strepi od mišljenja drugih? Da li je to bio let? Možda nije, zato što u vezi njega pominjem ljudski faktor, a za let su potrebne ptice. Ipak, ja mislim da jeste. Bio je to let u nešto novo. Neko mi je ejdnom davno rekao da čovek kad leti mora da očekuje da se umori, ili da se ne iznenadi ako mu i krilo bude slomljeno. Tada nisam ništa rekla. Sada znam da čovek i kad trči može da se umori, čak i nogu da slomi- što u prenosnom smislu, što zaista. Da li je, onda, bolje trčati, ili leteti? Dok trčim, vidim oko sebe šumu, drveće, možda nekad jedva nazrem sunce. Ponekad vetar mi smrzne lice. Dok letim, taj isti vetar zabija se pravo u oči, nanose peska mi nosi. Sunce prži toliko da mi lice za tren porumeni. Onda me noć ohladi svojim mrakom malo plavim i blago zelenim. I nekad ružno studenim, toliko oštrim da mi srce bode i bes izaziva. Nekad umem da ga utišam, a nekad kulja iz mene. Imam utisak kao da iz mene kulja hiljade zmija, ko da me guše. kao da bih u svakom trenu krenula da se derem na svakoga ko mi stane na žulj. A onda upitam sebe: čemu to? Šta će mi to doneti? Da li ću olakšati sebi? Ne znam. U stvari, znam- probala sam. trenutno zadovoljstvo jeste, ali kad pomisliš da si drugome naneo bol, javlja se tuga. I sve se zavrti u krug. Da li vi trčite noću? Kakav je osećaj? Ja samo letim. Nekad imam volju i da potrčim. U stvari, nekada želim da se neke stvari dese brzo, ali mi retko padne na pamet da, da bi se to i ostvarilo, za svog tog leta treba malo i da potrčim. Da pojurim. Leteti je lako, verujte mi! Lakše no trčati. U letu samo raširiš krila i nabaciš sliku na oči. Probajte! Ko probao nije, ne zna o čemu ja to tako budalasto i sveže iskreno sada pišem. Zamislite dve ruke koje vas hvataju za dlanove, koje vas vuku visoko, a onda vas naglo puste. Dok vas vuku, sve vas miluje, sve vas voli, sve vam vetar u leđa duva. A onda vas puste! snalazite se sami! Kako tad ostati u letu? Kako ne pasti? Kako ne slomiti se, ako ste već naučili da nije vredno? Upozoravam vas. Morate imati volju. Morate iskreno da želite. Letenje se uči isto kao i hodanje. Možda je i teže, jer čovek nema krila. Nekome je i nedostupno, jer nema ni pomisli u njegovom mozgu o tome da može da leti. Neko se plaši. Normalno je. Ni detetu nije svejedno dok pravi prve korake, ni čoveku koji je tek ustao iz bolničkog kreveta. Poletiš, padneš, nekad i kloneš duhom. Težak je to trenutak kad moraš da sakupiš svu snagu i da kreneš dalje. Da opet poletiš. Možda tada osećaš teret koji te vuče dole. Sklon si da kažeš "Ne mogu", "Ne želim". Možda i stvarno ne možeš i ne želiš. Nije u tome poenta. Pitanje je šta ti zasta treba. Prvo pokušaj da skineš taj teret. Da bi u tome uspeo, način na koji ćeš se sa tim teretom izboriti i zbaciti ga sa sebe moraš da potražiš od sebe. Znam, eto, javlja mi se moj glas. Kaže:"Teško je, ne znam kako to da uradim, kako da otkrijem šta želim." Ubedi ga, prosto. Reci mu da treba da siđe. reci mu da se ne bojiš. Nekad se i na silu nasmeši. I to pomaže. Ako nemaš sa kim da pričaš, ili te niko ne sluša- nije ni to problem. Piši, ako već ne možeš da pričaš sa sobom, ili sa svojim drugim ja, alter egom. Pokušavaj svašta, samo neka te ne pobedi smrknuto lice! Ptice sa smrknutim licem ne lete. Ptice ni ne znaju šta je to. One i tužne, možda zato što je njihovo ptiče nastradalo, lete i odlaze u tople krajeve. Njih ćeš po glasu i očima poznati da žale, ali njihov nagon za letenjem ostaviće te bez daha! Probudi taj nagon! stvori sam sebi vetar u leđa! Nađi način! Kako? Ni ja još ne znam. I ja još ispitujem sebe. Ovo pišem u trenu dok ne letim. Sada sam tu, među svima onima koji pokušavaju da uzlete. Nema nikoga da mi kaže kako. Niko i ne želi. Ja samu sebe ubeđujem da mogu, jer znam da umem da letim i da je to meni lako. Uzleteti- to je već nešto drugo. To je proces jedan veoma složen, kao lavirint. Ipak, nije nerešiv. Nekad i mašta daje krila. Ja uvek nađem o čemu da maštam. Često nađem i kako da praštam. Često i sama otkrijem da ja oproštaj treba da tražim. Ali to nema veze sa uzletanjem. To upravo izbija iz mene. Ja uvek samo kažem "Izvini". Neko će tu reč nekada znati da ceni. Oni što se vama ne izvine nisu vas vredni. nih zaboravite. tako, kad vas neko nešto sasvim malo čačne, ili kad je neko mali, a uspe da vas čačne, zaobiđite ga, ma koliko ranjivi bili i ma koliko vas bolelo. Nije vredno pažnje. Morate naučiti te male stvari, male kamenčiće, odbaciti od sebe. Kamen po kamen i stvara se velika gromada. toga se lišite na vreme. Nego, da vam pričam. Letela sam jednom na jedno čudno mesto. Jako slično ovom. Puno ljudi. Savršeno. Krilima sam im milovala lica. Bila sam im prijatelj, ali, u dubini duše, znali su da sam Tvorac njihov. Bili su jaki i zamalo su pronikli tu gde živi moje telo i duša u sklopun njega i ono u sklopu duše moje. Znam da su znali da, kako sam ja uspela da odletim kod njih i da im kreiram stav, tako i oni mogu meni da dolete i da kreiraju moj. Bili su nasilni. Postali su siledžije mog razuma i strasti. Da li iskustvo, da li pomoć ljudi,a li ja sam nekako izletela sa tog mesta i isterala njih iz sebe. Više nisu deo mene. Sad su neki drugi tu. Nije ni važno. U stvari, jeste. kako znaš da letiš, tako moraš da znaš i da izletiš ako slučajno uđeš u neku kuću u kojoj je mrak i prozori se već zatvaraju. Nekad su uzletanje i taj brzi beg u realnost ključ za uspeh, ključ koji štiti od nepotrebnog pada. Ja ga stalno gubim, ali vam prijateljski savetujem da ga vi ne gubite. Lakše je ključem otključati vrata, nego obijati ih. Provereno znam. Ako niste, probajte obe stvari i vidite da li vam je bolje kad vas boli ruka, ili kada nasmejani uđete u taj novi svet ka kojem vas ta otvorena vrata vode. Odbacite male negativne nebitne stvari, ali mrvice pozitivizma uvek kupite i nsite sa sobom! Mrva po mrva i dolazi osmeh.Osmeh po osmeh i dolazi radost. radost po radost i dolazi blagostanje :) I sve je lakše leteti tad. Imam mnogo toga da vam napišem. Gde sam sve letela, kuda sam bila, kako sam pala i šta sam iz toga naučila. Pisaću kad mi je volja i ne zanima me da li ima ko da me čita. Meni je sad lakše :) Sebično, znam, ali priznajte da u životu čovek prvo misli na sebe. Čak i onda kada pomaže drugima u nevolji, ili u čemu god, on to radi zato što ga sreća drugih čini srećnim. Njega samog!