Andrijana

понедељак, 03. март 2014.

"Eagle- Flying Legend"

Ima nekoje sitnice, zač's te vrnu u minaloto, zač's te podsete kvo si bil, a kvo si s'ga. Zač's te nakaraju da se pitas da li si se promenil drastično, da li nesi, I ako jesi- što. Ako nesi- pak što.

Jučera, držeječi u ruće jednu majicu, poče se sečam kiko sam đu kupila. Sečam se, minjujeo pokraj Minđinijat butik u Caribrod I nešto mi s emernu. Zac'kli se u izlogat I ima kvo i da vidim- bela majica s teget rubove I, na sred majicutu, nacrtan or'l, a ispod piše: "Eagle, flying legend"

Sreća! Radost! Zinu od oduševljenje! U trenutak mi kroz glavu minu pričata na Entoni de Meloa za orlatoga što živejal s kokošćete. Četri- pet godine po- k'sno, inspirisana s tuja sliku na majicutu, napisa blog: "Znam da letim!" Te, sa se pak vrčam na nju I pak pisujem. Ima tuka nešto. Nekakva čudna inspiracija iznutra.

Elem, bez ič da se mislim, upado u butikat I pita devojčeto: "Kolko košta majicata?" Ono mi reče. Sa se ne sečam koja cena beše, no neje ni bitno. "Mogu li da đu probam?" Ona me pogleda ko od mars da sam padla: "Ali ona je za muško..." Ma boli me k... onaj' rabota što je za muško, taja majica mora da bude moja! Taja majica sam ja!

Proba đu. Malko uzgolema, ali nema veze. I teka ona završi pri mene. Pri mene- da đu nosim. pri mene- da me podseča. pri mene- da me opominja.

Ka đu kupi, beo Slobodan duh, spreman da leti sudeka. I sa sam si Slobodan duh, ali duh naletel na mnogo stene. Sudaril se s nji. I sa je voljan da leti, ali s enekad I uplaši, trgne se, a nekad se pa zaleti po- jako nego ikada. Ka si bolje razmislim, ne mogu se požalim. Nesu mi krilata nikad bila strošena I ne znam kvo trebe da mi se desi, pa da se stroše. Kolko da su bila povređena, uvek sam nekako uspevala da se dignem I da poletim.

Jučera, dok držeo majicutu, pomisli si: Sa da đu vidim negde u izlog, da li bi đu kupila? odgovor je: ne. Oduševila bi nju se, ali đu ne bi kupila. Samo bi si pomislila: "Ma zakvo da pozerišem?" I bi pogrešila. Umesto da uživam I da si dadem odušak, ja bi s eograničila na opšteprihvaćenu definiciju za čoveci koji u trijes godine nose majice s orlove, vuci, natpisi na muzičći bendove, mečće, klečće... Te, tova je onova što s eje promenilo od t'gaj. Sebe bi si radije skutala u sebe. Neje da ja tova oču, nego mi se nalaga. A ne može. I hvala Bogu što ne može. Jer koj sam ja, ako nes'm JA? Ka god pogledam majicutu, duhat se osveži, nadojdu mi boje, muziće, nadojdem si ja.

Ona je tuka da me r'čka, d ame opominja ka se poudaljim od onova što sam, da me podseti kvo sam I koj sam. Tija osećaj doodi iznutra. Zatova znam d aje tova onova pravo.

Turam sliku na Fejs. Pa če nekoj reče- poziranje. Ako je! Ja sam teka stela! Promena je što nekad nes'm osečala potrebu da se pokazujem. Sa osečam. I tova če mine. Da smo živi I zdravi!

Нема коментара :

Постави коментар