Andrijana

четвртак, 12. март 2015.

O jednom heroju

Počinjem da pišem tekst, a još se čudim kako da ga nazovem. Htela sam jednom rečju da obuhvatim smisao celog teksta, da naslov bude, u stvari, poruka. Smisliću, valjda, nešto. A možda za ono, o čemu bih htela da pišem, i ne postoji prava reč u ljudskim jezicima. Možda treba da izmislim novi jezik, pun reči koje će imati nova značenja, ili da zaronim u dubine Tolkina i ostalih, koji su znali i ceo svet da izmisle. Ostali su večita deca. Nisu se pomakli od onog momenta, kad sam ja smislila svet riđelina. Ali o riđelinima drugi put.

Pisaću o nečemu, što je lepo, a, reći ćete, začudo, postoji u realnom svetu. Čovek je sklon da na svet gleda mračno, da kaže da je sve ružno, da je život muka jedna i ništa više. Kučeći život. Ne kapiraju da tako guše ljubav. U stvari, kapiraju, ali kao da nisu dovoljno jaki da se prebore sa tim osećajem tegobe.

Tako nekada kapiram da je bolje da smo ostali prave životinje, da nismo stvorili kapitalistički svet i sve što uz njega ide. Obično mi te misli padnu na pamet u sasvim određenim momentima...

Već par dana gledam slike na Fejsbuku i čudim se kako je čovek mali, kako su nekek male duše velike. Ne čudim se, u stvari. Ja to znam, samo mi se čini da do juče i nisam baš dobro spoznavala granice dokle može da ide nečija izdržljivost u dostizanju cilja, uz neograničenu ljubav prema ljudima.

Ja umem stalno da kažem: ne mogu. Ostanem na toj tački gde sam to rekla, i ni makac više. Juče i danas me je sramota. Evo i zašto.

Imam ja jedne jako dobre drugare. Planinare. Opičeni, ludi, tvrdoglavi u prelaženju kojekakvih terena, na čemu im i ja nekad kažem da nisu normalni. Navikla sam na njih takve i volim ih. Ynam šta ih tera da idu dalje. Divljina u duši, spoznaja da na ovom svetu nismo sami i da bez drugih bića ne bi bilo ni nas. Ljubav prema šarenilu boja, mirisu cveća, prema slobodi. Neodavanje šablonima i protivljenje ukalupljenju života u svakodnevicu nezaposlenog stanovnika, kancelarijskog radnika, ili trgovačkog roba. Imamo mnogo lepu prirodu, lepa planinska sela, ali imamo i veliki broj mrtvih ljudi, što bi rekao Bukovski, koji su se stopili sa onim što treba da budu, a ne sa onim što jesu. Zapostavili su sebe. Srbija je izuzetno pogodna zemlja za razvoj b buntovnika sa razlogom. To su moji drugari.

Neki dan su oni krenuli jednom stazom. Naravno, ta staza je od pola nepoznata. Ništa to mene ne čudi. Ne čudi me ni što su išli tu dok je sneg bio do pojasa. Oni su takvi. Ja sam videla samo mali deo te staze i pozvala bih sve zaljubljenike u prirodu da je pohode ove godine. Poznata je pod imenom Sokolov kamen. Jedno od najlepših mesta, na kojima sam bila. Na sve strane pucaju divni pogledi, a tu su i drugari da ti pruže ruku kada ti je potrebna. Meni kao smotanoj jeste potrebna češće puta. Prošle godine su me drugari bukvalno izvukli na vrh, dok je magla plašila sa svih strana. I to je doživljaj- da te magla juri dok bežiš prema vrhu i da padne ispod tvojih nogu kad se na njega popneš. I da popiješ tek ubran čaj na Devojačkom grobu, ili zimski čaj na istom mestu, pri usponu na Trem. Taj još nisam probala, ali sam sigurna da prija.

Kad god krenemo u šetnju, na uspon, sa nama krene poneko kuče. Što vole da poziraju, to je ludnica, a što vole da se druže sa nama, to je još veća ludnica! I to je jedna od čari druženja u prirodi, kada ima neko da ti pokaže da je život prelep i preveseo, nema veze što živi kučećim životom. Kada pogledaš one repiće što bezbrižno mašu, iako nemaju predstavu gde su krenuli. Poskakuju oko nas, jure za nama, čekaju nas ako usporimo. Kao pravi planinari, samo bez opreme i bez štapova, ali sa četiri nogu i velikom dušom.

Ima tu ta staza do Sokolovog kamena, koja se zove Francova staza. Čuvena staza, čiji se originalni put do pre neki dan nije znao. Ne znam ko je bio Franc i zašto se ta staza baš tako zove, ali znam da je strma i da je do skoro bila neprohodna. Pravi izazov za adrenalinske zavisnike. Za mene samo san, jer ne verujem da ću ikada biti u stanju da je pređem. Zato što se mnogo plašim i zato što bih na pola puta crkla od umora, ili samo zato što mnogo razmišljam. Ali ju je prešao neko, ko ne razmišlja, ili smo mi, ljudi, toliko ograničeni da ne vidimo dovoljno dobro široka prostranstva duše malih četvoronogih stvorenja.

Malo, ne tako slabašno, četvoronogo stvorenje išlo je rame uz rame sa velikim i još manje slabašnim planinarima. Uživalo je i ponašalo se u prirodi kao d azna ama baš sva pravila planinarenja. I zna ih, možda i bolje nego ljudi,zato što ono prirodu nije odbilo. Ono nije naučilo da sedi u kancelariji, ili pred televizorom. Nije naviklo da bude zatvoreno. Takav život je je namenjen njegovim kolegama, koje ulickane šetaju parkovima, uglavnom vezane. Ono možda smrdi zato što mu nisu odstranjene neke tamo lojne žlezde i nije od njega napravljen rasan pas, ali ono živi punim plućima i ostvarilo je nešto što mnogi ljudi ne uspeju- stiglo je do kraja! Do vrha!

Zato, od sad, kad mi neko kaže da sam džukela, ponosiću se time, a kad mi kaže da živimo kučećim životom, samo ću reći da su psi za poštovanje i da je njihov život ispunjeniji od našeg, ma koliko malo hleba uz sebe imali...


Sto posto.

Fotografije: Nesa Pavko

Нема коментара :

Постави коментар