Izletnici lutali Čemernikom nakon što su prinuđeni da sami dođu do vrha i vrate se do Vlasinskog jezera

Mail koji sam prosledila nekim novinama, ali je pitanje da li će da objave tekst:

 

Poštovani,

Obraćam vam se sa nadom da će bar neko od vas obratiti pažnju na ovaj tekst I na ono što se juče desilo na akciji Čemernik-Vlasinsko jezero, organizovanoj od strane Saveza za rekreativni sport grada Niša u okviru višemesečne akcije "Svi u prirodu".

Naime, juče je grupa izletnika (jedan autobus) krenula put Vlasinskog jezera sa namerom da obiđe vrh tamošnje planine Čemernik, koji se nalazi na 1638 mnv. Vođa puta bio je izvesni Vladimir Mančić, za koga se kasnije ispostavilo da radi u upravi grada Niša. Na papiru na šoferšajbni autobusa je pisalo da imamo i lekara i animatora i njihova imena.

 

Stigli smo do hotela Vlasina. Tu smo napravili malu pauzu i krenuli put Čemernika. Još na početku staze smo saznali da vođa puta ne zna put, već pita lokalce na koju stranu da krenemo! Rekoh sebi nema veze, možda se nešto zbunio. Krenemo dalje, staza, kao i uvek, predivna, šarolika, sa čistim pogledima. Nije mi prvi put da idem tamo. Bila sam prošle godine sa planinarskim klubom Železničar iz Niša. Pošto relativno često idem na planinarske akcije, upalo mi je u oči to što je nas četrdesetak u grupi, a imamo samo jednog vodiča, koji je, u stvari, vođa puta,a ne licencirani planinarski vodič. Da ne govorim o tome da je bio samo jedan "vodič", a po pravilu treba da ih ima minimum dva: jedan napred i jedan pozadi, a, kad je grupa veća, bar jedan u sredini.

Prešli smo oko 5km puta kad je vodič, zajedno sa još nekolicinom iz grupe, stao i rekao da on ne ide dalje, već da se vraća sa njima. Rekao je da na vrhu nemamo šta da vidimo jer pogled nije kao na Mont Everestu, već je tamo samo običan kamen (kota). Velika većina grupe se pobunila, ali je on rekao da je do ovde za rekreativce dosta. Dalje smo nas tridesetak nastavili sami, jer smo znali da do vrha ima još maksimum sat vremena laganog hoda i jedan malo jači uspon pred sam vrh. "Vodič" je pokušao da nas odvrati od puta rečima da, ako produžimo dalje, nećemo stići da se vratimo da obiđemo jezero. Bilo je oko jedan sat posle podneva, a povratak kući je bio planiran za pet. Mi, koji smo nastavili dalje, u dva smo bili na vrhu, a oko šesnaest sati smo već bili na jezeru, tako da smo imali celih sat vremena da ga razgledamo.

Nije problem u tome. Problem je što smo mi platili da nas neko odvede do vrha, a na kraju smo otišli sami. Zbog različite kondicije i tempa, u povratku smo se svi rasuli po planini jer nismo imali vodiče koji bi nas organizovali i uskladili tempo. Svako se na jezero vratio svojim putem. Čemernik nije težak vrh za osvajanje, ali je planina puna livada i makadamskih puteva koji se račvaju na sve strane. Sreća pa se jezero dobro vidi sa sviju strana i po njemu smo se upravljali, ali se niko od nas nije vratio putem koji smo došli. Po kasnijoj priči u autobusu, shvatila sam da smo svi na neki način zalutali. Ili bar velika većina nas.

Danas je suprug moje sestre išao u tuističku organizaciju Niša, preko koje smo ja i sestra kupile karte za akciju, da se žali na kvalitet izvođenja akcije. Tamo su mu dali broj telefona gospodina Vladimira Mančića, vođe puta. Kada ga je pozvao i saopštio mu zašto zove, gospodin Mančić mu je odgovorio: "Zašto me vi zovete? Vi niste prisustvovali akciji i ja nemam obavezu da vama polažem račune. Zašto vaša supruga nije pozvala? Kad već zovete, daću vam informaciju: na stazi su bili prisutni doktor Milomir Grčić i Miroljub Tošić rekreativac. Oni su sa grupom išli do vrha, a ja sam se vratio na jezero sa onima koji nisu mogli dalje."

Sve to bi bilo koliko toliko u redu da smo mi iz grupe znali ko su ta dva gospodina, t.j. kako izgledaju. Oni su možda i išli do vrha, ali samo kao obični članovi grupe. Niti  se nama neko predstavio kao lekar, niti kao rekreativac-animator. Niti smo mi stekli utisak da uopšte postoji neko ko je zadužen za organizaciju i sigurnost grupe. Bili smo ostavljeni na planini da se sami snalazimo kako znamo i umemo, a planina, koliko god na prvi pogled delovala laka za osvajanje, uopšte nije naivna, posebno kad, pored toga što vas vodič ostavi na cedilu, na putu skoro da nema planinarskih oznaka i putokaza. Na Čemerniku ih ima, ali nedovoljno.

Juče sam prvi i poslednji put išla na akciju koju organizuje Savez za rekreativni sport Niša. Razlog je evidentan. Pitanje za organizatore: kako mislite da razvijamo turizam na području Srbije kad se akcije ovako traljavo organizuju? Savez za rekreativni sport Niša sarađuje (samo na papiru,izgleda) sa planinarskim klubom Železničar, takođe iz Niša. Iz tog kluba su im bili ponuđeni vodiči za planinarske akcije. Zašto ti vodiči nisu juče upošljeni oko akcije na Čemernik? Komeje u interesu da jedna tako lepa ideja, kao što je akcija "Svi u prirodu" bude traljavo organizovana i da propadne? Zašto Savez za rekreativni sport Niša nema licencirane planinske vodiče? Kako smeju da ovako povedu grupu na planinu? Bez ikakvog plana i sa vođom puta koji ne zna put. Mi nismo istraživačka ekspedicija, već grupa izletnika, među kojima je bilo i osoba sa preko 60 godina starosti. Da li treba da se desi da se neko povredi, pa da organizatori počnu ozbiljno da razmišljaju o kvalitetnom vođenju akcija i prezentovanju turističkih mesta Srbije?

Vlasinsko jezero i Čemernik su predivni, pravo mesto za uživanje i rekreaciju, ali je Savez za rekreativni sport Niša juče sebe predstavio u veoma ružnom svetlu. Pokazali su da su neodgovorni i da ne treba da im se daje poverenje kada je u pitanju vođenje planinarskih akcija.

Na kraju puta, g-din Mančić nam je rekao sledeće: "Ako vam se akcija dopala, sutra posle dvanaest možete da pozovete turističku organizaciju Niša i da se informišete o tome gde se organizuje akcija sledećeg vikenda". Ništa nisam rekla, ali ej moj prećutni odgovor: "Neka, hvala".

Pozdrav iz Dimitrovgrada,

S poštovanjem,

Andrijana Spasov,

učesnica akcije Čemernik- Vlasinsko jezero u okviru programa "Svi u prirodu" (ako nas tako zovu u prirodu, bolje da tamo uopšte ne idemo)