Zamisli

Sanjala sam skoro jedan san. Nas troje smo sedeli u mojoj dnevnoj sobi. Ja, ON i naša drugarica. Ona je pričala o nekom muškarcu u koga je zaljubljena i koga bi opet volela da vidi. Sa takvim je žarom pričala da su joj se obrazi rumeneli, a oči sijale. Kada je cela ta priča postala pomalo dosadna i počelada hvata neku memljivu patinu patetike, on je, reklo bi se besno, a, u stvari, energično, ustao sa stolice, čvrsto uprevši rukama o sto.
Reči kao da nisu dolazile iz usta, nego negde iz vasione, iz nečeg što je toliko duboko i toliko široko, a, ujedno, i veliko i pojmljivo i nepojmljivo. Veličanstvenio. Tople reči, koje su odisale britkom ljubavlju i posvećenošću, brigom i blagim prekorom, pokrivene su plaštom pogleda punog dobrote i osmeha, koji bi svakog naveo da zaigra: "Zamisli! Ako stvarno želiš da ga vidiš, samo zamisli, tamisli, zamisli!!! Zaisli! Zamisli..."
Zamislila sam, još pre dvadeset godina, kako upoznajem moreplovca, kapetana broda, skitnicu i divlju, ali dobru, dušu, koji dolazi iz sveta patuljaka. Napisah tada priču o riđelinima. Tako sam nazvala te patuljke, nemajući pojma da u enleskom jeziku postoji sklop reči "ridge line", koji, prevedeno na naš jezik, znači greben i nemajući pojma o tome da će me Greben planina opčiniti svojom energijom. A baš sam njemu,i nikom drugom, govorila da bih volela da ga nekad odvedem tamo zato što ta planina ima neku posebnu magiju. Nisam se tada uopšte setila svoje priče, a ni toga da sam mu dalaisto ime, koje on danas nosi na javi... pre dvadeset godina...
Nisam tu priču nikada završila. Nekako sam uvek osećala da još nije vreme za to i da bi svaki pokušaj završetka bio silovanje i teksta i hemijske i papira i dana, u kome bih to uradila, i života...
Tamo, gde je moja priča stala, on je bio primoran da se, prošavši opetkroz svet patuljaka, vrati do svog broda i nastavisvoj put i život veselog vagabonda. Dok sam ga gurala kroz vazdušni otvor, koji je bio ulaz u svet patuljaka, osećala sam da će me pamtiti... dugo... dugo... A da li će se vratiti po mene? Htela sam da taj deo priče napišem kada dođe vreme, po osećaju. Da je napiše moj unutrašnji glas. Ali on se nije javio.
Jednog dana otac je spalio neke moje dnevnike i svesku sa pričama. Nije mu bilo jasno da neko toliko voli da piše. Za njega je to bilo gubljenje vremena i hteo je da ga prekine. Moždaje i trebalo to da se desi da bi moja priča dobila krila i zaživela svoj pravi život. Kad bolje razmislim, na pravo mestu je i prekinuta- tamo, gde se, možda, završila i u realnom životu. Dok sam mu pričala o planini, nisam znala da on dolazi iz grada patuljaka. saznala sam to tekkada se tamo vratio. Dobila sam poruku:"Ti si divna. Ostaćeš u om sećanju veoma, veoma dugo."
Neću nikada ispisati kraj ove priče. Trajaće ona sama koliko treba. Obećali smo da ćemo je nastaviti u narednom životu. Ja se tada ne sećah da sam je pisala, on nije imao pojma da je ikad postojala. večna je poruka:
"Zamisli, zamisli, zamisli..."

"Čuda su moguća. Samo zamisli,zamisli, jako zamisli... i on će doći."
Džon Lenon- Zamisli...
https://www.youtube.com/watch?v=DVg2EJvvlF8

Legenda o Zaide Bahče (Zajde Badže)

Priča se da je Zajde Badže bila čestita, pobožna devojka,usvojenica bogatog niškog turčina.Samo ime, prevedeno sa turskog, znači čista, plemenita, sveta žena.

Jedne godine njen poočim je odlučio da poseti Meku i sveta mesta islama. Dugo se zadržao na hadžiluku. Zajde je jedne noći čula njegov glas, koji ga moli da mu pošalje nešto za jelo. Ona ujutru zamoli majku da joj da posudu u kojoj će spakovati svoje đakonije. Krenula je naput da sama očuhu odnese hranu. Prošavši jednu od gradskih kapija i izašavši na gradsko polje, krenula je put Meke i tu joj se gubi svaki trag. Posle nekoliko dana, nedaleko od Beogradske kapije, pronađene su njene papuče. Ljudi su poverovali da je tu stradala braneći svoju čast.

Ubrzo se poočim vratio s hadžiluka. Kada je saznao za tužnu sudbinu svoje usvojenice, iz torbe je izvadio sahan (zdelu) koju mu je ona ponela u Meku. Rekao je da je zdela bila ostavljena u njegovoj sobi i da je bila puna medenih kolača.

Svi, koji su to čuli, bili su uvereni da je Zajde postala svetica. Sagradili su joj turbe na mestu gde su nađene papuče.Ono je tri puta građeno i tri puta se samo rušilo. Grob je ostao otvoren da ga bije kiša i greje sunce, t.j.da Zajde i mrtvu nagreva sunce i kišne kapi kupaju. ‪#‎Niš‬

Druga verzija legende glasi da je Zajde bila hrišćanka, koja je radila u porodici bogatog turčina. Pošto nije bila muslimanka, nije smela da klanja u kući. Radila je to u klozetu. Kada je njen poslodavac otišao u Meku i tamo se dugo zadržao,ona je poželela da mu odnese sahan pun medenjaka i halve. Kada je to spomenula njegovoj supruzi, ona se usportivila. Međutim,u trenutku nepažnje, Zajde grabi zdelu, puni je kolačimai alvom i oodnosi je u Meku, gde je polaže prednoga svog gazde dok on klanja. Kad je primetio sahan i halvu iz njegove porodice, bio je zbunjen. 

Čim se rvatio sa hadžiluka, svima je podelio poklone,a zatimje pozvao Zajde. Pružio joj je sahan, aona jepoletelai odletela kroz prozor. Dozivao je za njom: "Zajde Badže, Zajde Badže (sveta žena)". Kako je letela, tako joj je, u blizini beogradske kapije na niškoj tvrđavi,ispala papuča.Tu se danas nalazi gore pomenuto turbe. Romi ga posećuju svakog četvrtka, darivaju ga i mole se za zdravlje.
#legenda

Reci NE nasilju nad ženama! Say NO to violence against women!

Godišnje je hiljade i hiljade žena izloženo različitim vrstama nasilja.One su primorane da trpe. Neke ćute i trpe pod pretnjom smrću, a neke zbog verskih stavova i raznih drugih stvari. Neke su ubijene. Recimo NE nasilju nad ženama!

Thousands and thousands of women annually has been exposed to various types of violence.They are forced to suffer. Some are silent and suffer because of death threats, some because of religious views and various other things. Some were killed. Let say no to violence against women!

Car i brod

Ka beo malečka, sečam se, učeoše me da kazujem da sam iz Dimitrovgrad. Kvo če kazujem da sam iz Željušu ili iz Kusu Vranu, ka za nji nikoj nadole po Srbiju neje čul... Jednuš mi dojde na gosje drugar iz Rumu. Odavna beše, ne sečam se osnovna ili srednja škola. Dojde čovek, nastani se u Balkan. Eli tgaj beše popularno dopisuvanje preko pravu poštu. Ja beo pratila na jedne novine deka oču se dopisujem, naćitila sam si opisanijeto, volim sve što vole mladi i rok muziku, poeziju i koj znaje kvo sve ne. On našl tekstat, dopapdal mu se i počemo si pračamo pisma i on reši d adojde da vidi koja sam. Šetamo mi po grad. Beše sramota da idem pri njega u hotel, čistačćete odma si pomisle svašta, pa d ani ne pronesu. teka se orateše. A on donel čudo albumje da mi pokayuje sliće iz njegovu prošlost. Sedomo u Vožd (sa veče tradicija na Caribrod, tgaj beše od novite kafići). Razgrnu on slićete, gledamo, gledamo, zamlačuva me dva sata, ja samo što ne zaspa. Vide deka sam utnula i reče ajde da idemo u govornicu da se javim na drugara. Otidomo ni u halo govornicutu do poštu, mobilni još beoše luksuz. On doduše noseše nekvu kantu koja poveče ličeše na tranistor s antenu prilepenu s lepljivu traku. A i tija "tranzistor" beše u poluraspadnuto stanje. Orateše da ga je sam sklopil.

Elem, izoka on drugaratoga i, teka nekako podsmešljivo, mu kaže: "Pogađaj iz tri puta gde sam." Ovija nagadža, razbra se ne pogodi. "U Dimitrovgradu sam." "A? Gde si? Gde je to? Nikad čuo..." I ja tgaj razberem da i za Dimitrovgrad čoveci nesu čuli. I si izvedem zaključak da je svejedno dali sam iz Dimitrovgrad ili iz Caribrod, nema veze što nesm ni iz Dimitrovgrad, ni iz Caribrod. Ako mi Dimitrovgrad zvuči savremeno, Caribrod mi zvuči aristokratsći.

Pak ka beo malečka, sečam se, mnogo sam mešala Caribrod i Carigrad. I prosto mi je bilo čudno ko smo tolko malečći, a carsći grad. TgTgaj još ne znajeje ništa odi istorijutu. I si zamišljaje ko u Caribrod-Carigrad mora da je imalo car ko u bajćete čim se teka zove.

Imala sam  6-7 godine ka me prvi put vodiše u grad. Sečam se, če me vode u Šišti Pišti nešto da mi kupe. Obu mi mama farmarće, nekve moderne s pertlu, mene mi se ič ne dopadaoše. Košuljću odozgore odi oneja s golemete kragne, ko za svadbu. Ja sam đu uvatila pod ruku i dzjapam po izlozite a ono mi milo... Posle dva d'na teja farmarće uzo pa đi iseko s makaze da ličim na rokera. Po uzor na brata mi od tetku, Zorana Zajka. Dičim se ja teka što sam došla u grad, gledam kaldrmutu, gledam barakutu na Pavliončeto, pa se čudim- nema palata, nema ništa. Kam ga carat? Sram me da pitam. Narod priodi, svi se pozdravljaju, ide šega, ide orata. Ja pa poče da si didzam nosat u orlite deka vido deka mojti nekvi mnogo poznati u GRAD. Drža me tova jedn dn i posle pišlemeto pak poče da se krije zadi kavtorat ka ulezne čovek doma.

U sledećete dve tri godine sestra mi se zadevojči, poče da izlazi po grad, drugarće iz školu nju doode doma. Vidim, svete kažu Caribrod, ne Dimitrovgrad. Svete kažu čaršija, ne grad. I kažu korzo, a ne šetnja ili rasotka. A korzoto beše tgaj u glavnutu ulicu. Pa odi jednutu stranu idejemo neženjenite, a odi drugutu ženjenite. I ja se svrstavam u neženjenite jer dušu vadeje na sestru mi da me vodi u grad i ona beše primorana.

I teka ja zapamti Caribrod po korzo, čaršiju punu s narod koji sve poznava mojiti iskreno i od srce se raduju jedni na druđi. Zapamti ga po starutu kaldrmu, po Šišti Pišti, po Šiklju i Šurdu, a i po kulturnutu elitu, koja nekad stvarno beše tekva, pa nesu samo išli na sve predstave i događaji da đi vidi narod, nego imaše s nji i kvo da se produma. oni znajeoše i koje obleklo je za restoran, koje za kino i pozorište, koje za kafići, svadbe. Mene me je sestra mi vodila u ČARŠIJU u Kvin, u staroto disko u DOMAT KULTURE (i dnska si ga teka okam), u Oskar, Hir...

Dimitrovgrad. Imeto mi je upisano u nekoji dokumenti. Ka me pitaju odakle sam, kažem iz Dimitrovgrada, pa se ispravim, kažem iz Caribrod. Može Dimitrovgrad da piše kude oče. U srceto piše Caribrod, promenili zvanično imeto, ili ne...

Upoznala je čoveka svog života, a onda se desilo čudo!

Vi ste duhoviti, maštoviti, dinamični, simpatični, nenapadni, vredni, ljubitelji muzike, filmova, nežnosti. Odani ste, iskreni, obrazovani. Za sebe kažete da ste pravi drug, da umete da čuvate tajne, volite da pomažete drugima i da se posvetite ženi koju volite.

Ovo je jedan od opisa sa jednog sajta za upoznavanje. Dalje je pisalo da traži normalnu žensku osobu, skromnu, vedru, povučenu. Da je bar jedini. Ali nije. Klikćem na sledećeg. Traži emancipovanu, kulturnu, načitanu, zanimljivu, duhovitu, pritom zgodnu. Idemo dalje. Prirodnu, inteligentnu, smirenu, dobru dušu.

A on je: sve ono gore navedeno plus: romantičan, strpljiv, duhovit, vredan, obrazovan... ALI na prvom mestu zgodan i šarmantan. Traži neku koja ume da mu zagolica maštu, da ga navede da je zavoli. Možda je on pravi za tebe jer se nikad ne zna na kom mestu te čeka sreća.

Čitam I nikako da se načudim. Toliko pametnih, elokventnih, lepih na jednom mestu, toliko pravih, a svi sami... Da ne znaš u kom grmu leži zec, pitao bi se kud plovi ovaj brod. A sve ti postane jasno posle pola sata prisustva na sajtu za upoznavanje.

Stigne ti jedno 10 poruka od deset osoba. Još ne stigneš sve da pročitaš, stigne ti još po bar dve identične poruke od skoro svih tih što su ti pisali, a glase: "Što se ne javljaš, zašto ne želiš da pričaš sa mnom" i slično... A moje sive ćelije ovo prevode na sledeći način: "Kako možeš da se ne javiš meni tako prefinjenom i kvalitetnom?" Tiruriru... Aj ćao.

I tako ih odbijem jedno dvadesetak. Za manje od jednog dana taj sajt mi je toliko dosadio, toliko me smorio, da sam rešila da deaktiviram profil. Međutim, te socijalne mreže imaju neko narko svojstvo, ostadoh ja tako celo veče tog dana na tom sajtu. Samo iščitavam poruke, ni ne stižem da odgovorim.

Već očiju pobuljavelih od gledanja u ekran i svesna da sam celo veče izgubila ni na šta, rešim da gasim komp i da spavam. Međutim, ne lezi vraže! Stiže poruka. Nije važno šta je pisalo, učinila mi se normalnom i ja rešim da odgovorim. I tako, mic po mic, razvije se neka normalna komunikacija, razmenimo i brojeve telefona.

Krene dopisivanje preko sms poruka- ko šta voli, ko šta ne voli. Uglavnom ispada da se u dosta stvari podudaramo, osim što sam ja planinar, a on ronilac. Valjda je to trebalo da mi kaže nešto, xexe. Malo mi je bilo čudno, da ne kažem da mi je zasmetalo, što nema fejsbuk, što mu je telefon oldtajmer, pa ne prima ni mms poruke i tako neke stvari. Ne znam da li je to nekakva odlika šašavih programera, koji znaju šta se sve krije iza tih savremenih virtuelnih sitničica, ili govori nešto drugo o čoveku.

Elem, toliko smo se u jednom momentu raspisali, da sam ja počela da se pitam da li taj čovek išta radi u svom životu, osim što meni piše poruke. On napiše poruku, ja odgovorim posle desetak minuta. Ja napišem, on odgovori odmah. Kriva sam, znam, ali počelo je da mi biva malo neinteresantno. Stereotip, znam, ali volim intrige. Nema veze, Nastavim ja priču, kažem sebi- ajde, de, ne može sve kako ti zamišljaš. Teraj.

Za vikend, ja taman sišla sa planine, pijem kafu sa sestrom, on šalje poruku: "Hoćeš li da se čujemo." Ja mu odgovorim: "Nisam kući." Znao je gde sam i šta radim taj vikend. A ja nisam neko ko će priču uživo da prekine zbog kuckanja telefonom ili na fejsu, a nisam ni neko ko će da kaže- pozovi,a ko već s nekim pričam uživo, pa makar to bila i rođena sestra.

Nastavismo da se kuckamo. Ja, realno, nešto nisam imala bog zna koliko veliku želju da ga čujem. Da sam imala, zvala bih. No, nije ni da nisam htela da pričam s njim. Može da se kaže da sam bila neodlučna.

Odem kod drugarice neki dan, on opet- "možemo da se čujemo sad". Ja mu odgovorim :"Kod drugarice sam." On mi požele sve najlepše! Napišem mu da možemo sutra da se čujemo. On će meni: "Kako god..." Nastavimo sa kuckanjem, ali ja odmah posle posla dođem kući i odvalim se od spavanja. Ustanem, malo sređivanje svinjca, malo fejs. Telefon samo na kraj pameti. Tek toliko da ga pogledam i vidim da mi je stigla istovetna poruka- "možemo da se čujemo kad želiš- ja sam tu". Dvanaest noću. Poruka poslata u sedam. Napišem mu da sam tek sad videla poruku. Vrati mi odgovor: "Ok, nadam se da smo lepo spavali". Iskuliram. Posle deset minuta stiže druga poruka: "Vidi ne verujem ti skoro nista, pricas o nekome poverenju k.p.brisem te  ne trebaju mi hipokrate u zivotu."

Gledam u onu poruku zbunjeno i upročuđeno i odjednom mi pade na pamet: More mrš! Alo, bre, nisu svi vezani za telefon, pa kad god sednu, stanu, mrdnu, da se tebi automatski šalje sms! Jel treba da ti objašnjavam i što idem u wc?

Dragi moji,tako lepi i pametni i sve ono već nabrojano, izađite na ulicu, nađite zgodnu i pametnu ribu, vucite se za njom, dovatite je onako za facu pa je vucite i buljite u nju, pa je pitajte što je krenula tamo, a ne ovamo i što ne želi da vas gleda, da vidite kako će da reaguje. Dragi moji, sa svim onim osobinama i traženjima, jedino ko može da vas voli je vasa kompjuterska fotelja, pa i ona vremenom kvrcne pod pritiskom.

 

Jedan klik na netu I obrisah profil. Jedan klik u mozgu I reših da ta sranja od sajtova za upoznavanje vise nikad ne pipnem.

Laku Noć ;)

https://www.youtube.com/watch?v=f4yF5_JeNdA

Izletnici lutali Čemernikom nakon što su prinuđeni da sami dođu do vrha i vrate se do Vlasinskog jezera

Mail koji sam prosledila nekim novinama, ali je pitanje da li će da objave tekst:

 

Poštovani,

Obraćam vam se sa nadom da će bar neko od vas obratiti pažnju na ovaj tekst I na ono što se juče desilo na akciji Čemernik-Vlasinsko jezero, organizovanoj od strane Saveza za rekreativni sport grada Niša u okviru višemesečne akcije "Svi u prirodu".

Naime, juče je grupa izletnika (jedan autobus) krenula put Vlasinskog jezera sa namerom da obiđe vrh tamošnje planine Čemernik, koji se nalazi na 1638 mnv. Vođa puta bio je izvesni Vladimir Mančić, za koga se kasnije ispostavilo da radi u upravi grada Niša. Na papiru na šoferšajbni autobusa je pisalo da imamo i lekara i animatora i njihova imena.

 

Stigli smo do hotela Vlasina. Tu smo napravili malu pauzu i krenuli put Čemernika. Još na početku staze smo saznali da vođa puta ne zna put, već pita lokalce na koju stranu da krenemo! Rekoh sebi nema veze, možda se nešto zbunio. Krenemo dalje, staza, kao i uvek, predivna, šarolika, sa čistim pogledima. Nije mi prvi put da idem tamo. Bila sam prošle godine sa planinarskim klubom Železničar iz Niša. Pošto relativno često idem na planinarske akcije, upalo mi je u oči to što je nas četrdesetak u grupi, a imamo samo jednog vodiča, koji je, u stvari, vođa puta,a ne licencirani planinarski vodič. Da ne govorim o tome da je bio samo jedan "vodič", a po pravilu treba da ih ima minimum dva: jedan napred i jedan pozadi, a, kad je grupa veća, bar jedan u sredini.

Prešli smo oko 5km puta kad je vodič, zajedno sa još nekolicinom iz grupe, stao i rekao da on ne ide dalje, već da se vraća sa njima. Rekao je da na vrhu nemamo šta da vidimo jer pogled nije kao na Mont Everestu, već je tamo samo običan kamen (kota). Velika većina grupe se pobunila, ali je on rekao da je do ovde za rekreativce dosta. Dalje smo nas tridesetak nastavili sami, jer smo znali da do vrha ima još maksimum sat vremena laganog hoda i jedan malo jači uspon pred sam vrh. "Vodič" je pokušao da nas odvrati od puta rečima da, ako produžimo dalje, nećemo stići da se vratimo da obiđemo jezero. Bilo je oko jedan sat posle podneva, a povratak kući je bio planiran za pet. Mi, koji smo nastavili dalje, u dva smo bili na vrhu, a oko šesnaest sati smo već bili na jezeru, tako da smo imali celih sat vremena da ga razgledamo.

Nije problem u tome. Problem je što smo mi platili da nas neko odvede do vrha, a na kraju smo otišli sami. Zbog različite kondicije i tempa, u povratku smo se svi rasuli po planini jer nismo imali vodiče koji bi nas organizovali i uskladili tempo. Svako se na jezero vratio svojim putem. Čemernik nije težak vrh za osvajanje, ali je planina puna livada i makadamskih puteva koji se račvaju na sve strane. Sreća pa se jezero dobro vidi sa sviju strana i po njemu smo se upravljali, ali se niko od nas nije vratio putem koji smo došli. Po kasnijoj priči u autobusu, shvatila sam da smo svi na neki način zalutali. Ili bar velika većina nas.

Danas je suprug moje sestre išao u tuističku organizaciju Niša, preko koje smo ja i sestra kupile karte za akciju, da se žali na kvalitet izvođenja akcije. Tamo su mu dali broj telefona gospodina Vladimira Mančića, vođe puta. Kada ga je pozvao i saopštio mu zašto zove, gospodin Mančić mu je odgovorio: "Zašto me vi zovete? Vi niste prisustvovali akciji i ja nemam obavezu da vama polažem račune. Zašto vaša supruga nije pozvala? Kad već zovete, daću vam informaciju: na stazi su bili prisutni doktor Milomir Grčić i Miroljub Tošić rekreativac. Oni su sa grupom išli do vrha, a ja sam se vratio na jezero sa onima koji nisu mogli dalje."

Sve to bi bilo koliko toliko u redu da smo mi iz grupe znali ko su ta dva gospodina, t.j. kako izgledaju. Oni su možda i išli do vrha, ali samo kao obični članovi grupe. Niti  se nama neko predstavio kao lekar, niti kao rekreativac-animator. Niti smo mi stekli utisak da uopšte postoji neko ko je zadužen za organizaciju i sigurnost grupe. Bili smo ostavljeni na planini da se sami snalazimo kako znamo i umemo, a planina, koliko god na prvi pogled delovala laka za osvajanje, uopšte nije naivna, posebno kad, pored toga što vas vodič ostavi na cedilu, na putu skoro da nema planinarskih oznaka i putokaza. Na Čemerniku ih ima, ali nedovoljno.

Juče sam prvi i poslednji put išla na akciju koju organizuje Savez za rekreativni sport Niša. Razlog je evidentan. Pitanje za organizatore: kako mislite da razvijamo turizam na području Srbije kad se akcije ovako traljavo organizuju? Savez za rekreativni sport Niša sarađuje (samo na papiru,izgleda) sa planinarskim klubom Železničar, takođe iz Niša. Iz tog kluba su im bili ponuđeni vodiči za planinarske akcije. Zašto ti vodiči nisu juče upošljeni oko akcije na Čemernik? Komeje u interesu da jedna tako lepa ideja, kao što je akcija "Svi u prirodu" bude traljavo organizovana i da propadne? Zašto Savez za rekreativni sport Niša nema licencirane planinske vodiče? Kako smeju da ovako povedu grupu na planinu? Bez ikakvog plana i sa vođom puta koji ne zna put. Mi nismo istraživačka ekspedicija, već grupa izletnika, među kojima je bilo i osoba sa preko 60 godina starosti. Da li treba da se desi da se neko povredi, pa da organizatori počnu ozbiljno da razmišljaju o kvalitetnom vođenju akcija i prezentovanju turističkih mesta Srbije?

Vlasinsko jezero i Čemernik su predivni, pravo mesto za uživanje i rekreaciju, ali je Savez za rekreativni sport Niša juče sebe predstavio u veoma ružnom svetlu. Pokazali su da su neodgovorni i da ne treba da im se daje poverenje kada je u pitanju vođenje planinarskih akcija.

Na kraju puta, g-din Mančić nam je rekao sledeće: "Ako vam se akcija dopala, sutra posle dvanaest možete da pozovete turističku organizaciju Niša i da se informišete o tome gde se organizuje akcija sledećeg vikenda". Ništa nisam rekla, ali ej moj prećutni odgovor: "Neka, hvala".

Pozdrav iz Dimitrovgrada,

S poštovanjem,

Andrijana Spasov,

učesnica akcije Čemernik- Vlasinsko jezero u okviru programa "Svi u prirodu" (ako nas tako zovu u prirodu, bolje da tamo uopšte ne idemo)

O jednom heroju

Počinjem da pišem tekst, a još se čudim kako da ga nazovem. Htela sam jednom rečju da obuhvatim smisao celog teksta, da naslov bude, u stvari, poruka. Smisliću, valjda, nešto. A možda za ono, o čemu bih htela da pišem, i ne postoji prava reč u ljudskim jezicima. Možda treba da izmislim novi jezik, pun reči koje će imati nova značenja, ili da zaronim u dubine Tolkina i ostalih, koji su znali i ceo svet da izmisle. Ostali su večita deca. Nisu se pomakli od onog momenta, kad sam ja smislila svet riđelina. Ali o riđelinima drugi put.

Pisaću o nečemu, što je lepo, a, reći ćete, začudo, postoji u realnom svetu. Čovek je sklon da na svet gleda mračno, da kaže da je sve ružno, da je život muka jedna i ništa više. Kučeći život. Ne kapiraju da tako guše ljubav. U stvari, kapiraju, ali kao da nisu dovoljno jaki da se prebore sa tim osećajem tegobe.

Tako nekada kapiram da je bolje da smo ostali prave životinje, da nismo stvorili kapitalistički svet i sve što uz njega ide. Obično mi te misli padnu na pamet u sasvim određenim momentima...

Već par dana gledam slike na Fejsbuku i čudim se kako je čovek mali, kako su nekek male duše velike. Ne čudim se, u stvari. Ja to znam, samo mi se čini da do juče i nisam baš dobro spoznavala granice dokle može da ide nečija izdržljivost u dostizanju cilja, uz neograničenu ljubav prema ljudima.

Ja umem stalno da kažem: ne mogu. Ostanem na toj tački gde sam to rekla, i ni makac više. Juče i danas me je sramota. Evo i zašto.

Imam ja jedne jako dobre drugare. Planinare. Opičeni, ludi, tvrdoglavi u prelaženju kojekakvih terena, na čemu im i ja nekad kažem da nisu normalni. Navikla sam na njih takve i volim ih. Ynam šta ih tera da idu dalje. Divljina u duši, spoznaja da na ovom svetu nismo sami i da bez drugih bića ne bi bilo ni nas. Ljubav prema šarenilu boja, mirisu cveća, prema slobodi. Neodavanje šablonima i protivljenje ukalupljenju života u svakodnevicu nezaposlenog stanovnika, kancelarijskog radnika, ili trgovačkog roba. Imamo mnogo lepu prirodu, lepa planinska sela, ali imamo i veliki broj mrtvih ljudi, što bi rekao Bukovski, koji su se stopili sa onim što treba da budu, a ne sa onim što jesu. Zapostavili su sebe. Srbija je izuzetno pogodna zemlja za razvoj b buntovnika sa razlogom. To su moji drugari.

Neki dan su oni krenuli jednom stazom. Naravno, ta staza je od pola nepoznata. Ništa to mene ne čudi. Ne čudi me ni što su išli tu dok je sneg bio do pojasa. Oni su takvi. Ja sam videla samo mali deo te staze i pozvala bih sve zaljubljenike u prirodu da je pohode ove godine. Poznata je pod imenom Sokolov kamen. Jedno od najlepših mesta, na kojima sam bila. Na sve strane pucaju divni pogledi, a tu su i drugari da ti pruže ruku kada ti je potrebna. Meni kao smotanoj jeste potrebna češće puta. Prošle godine su me drugari bukvalno izvukli na vrh, dok je magla plašila sa svih strana. I to je doživljaj- da te magla juri dok bežiš prema vrhu i da padne ispod tvojih nogu kad se na njega popneš. I da popiješ tek ubran čaj na Devojačkom grobu, ili zimski čaj na istom mestu, pri usponu na Trem. Taj još nisam probala, ali sam sigurna da prija.

Kad god krenemo u šetnju, na uspon, sa nama krene poneko kuče. Što vole da poziraju, to je ludnica, a što vole da se druže sa nama, to je još veća ludnica! I to je jedna od čari druženja u prirodi, kada ima neko da ti pokaže da je život prelep i preveseo, nema veze što živi kučećim životom. Kada pogledaš one repiće što bezbrižno mašu, iako nemaju predstavu gde su krenuli. Poskakuju oko nas, jure za nama, čekaju nas ako usporimo. Kao pravi planinari, samo bez opreme i bez štapova, ali sa četiri nogu i velikom dušom.

Ima tu ta staza do Sokolovog kamena, koja se zove Francova staza. Čuvena staza, čiji se originalni put do pre neki dan nije znao. Ne znam ko je bio Franc i zašto se ta staza baš tako zove, ali znam da je strma i da je do skoro bila neprohodna. Pravi izazov za adrenalinske zavisnike. Za mene samo san, jer ne verujem da ću ikada biti u stanju da je pređem. Zato što se mnogo plašim i zato što bih na pola puta crkla od umora, ili samo zato što mnogo razmišljam. Ali ju je prešao neko, ko ne razmišlja, ili smo mi, ljudi, toliko ograničeni da ne vidimo dovoljno dobro široka prostranstva duše malih četvoronogih stvorenja.

Malo, ne tako slabašno, četvoronogo stvorenje išlo je rame uz rame sa velikim i još manje slabašnim planinarima. Uživalo je i ponašalo se u prirodi kao d azna ama baš sva pravila planinarenja. I zna ih, možda i bolje nego ljudi,zato što ono prirodu nije odbilo. Ono nije naučilo da sedi u kancelariji, ili pred televizorom. Nije naviklo da bude zatvoreno. Takav život je je namenjen njegovim kolegama, koje ulickane šetaju parkovima, uglavnom vezane. Ono možda smrdi zato što mu nisu odstranjene neke tamo lojne žlezde i nije od njega napravljen rasan pas, ali ono živi punim plućima i ostvarilo je nešto što mnogi ljudi ne uspeju- stiglo je do kraja! Do vrha!

Zato, od sad, kad mi neko kaže da sam džukela, ponosiću se time, a kad mi kaže da živimo kučećim životom, samo ću reći da su psi za poštovanje i da je njihov život ispunjeniji od našeg, ma koliko malo hleba uz sebe imali...

Sto posto.

Fotografije: Nesa Pavko