Zamisli

Sanjala sam skoro jedan san. Nas troje smo sedeli u mojoj dnevnoj sobi. Ja, ON i naša drugarica. Ona je pričala o nekom muškarcu u koga je zaljubljena i koga bi opet volela da vidi. Sa takvim je žarom pričala da su joj se obrazi rumeneli, a oči sijale. Kada je cela ta priča postala pomalo dosadna i počelada hvata neku memljivu patinu patetike, on je, reklo bi se besno, a, u stvari, energično, ustao sa stolice, čvrsto uprevši rukama o sto.
Reči kao da nisu dolazile iz usta, nego negde iz vasione, iz nečeg što je toliko duboko i toliko široko, a, ujedno, i veliko i pojmljivo i nepojmljivo. Veličanstvenio. Tople reči, koje su odisale britkom ljubavlju i posvećenošću, brigom i blagim prekorom, pokrivene su plaštom pogleda punog dobrote i osmeha, koji bi svakog naveo da zaigra: "Zamisli! Ako stvarno želiš da ga vidiš, samo zamisli, tamisli, zamisli!!! Zaisli! Zamisli..."
Zamislila sam, još pre dvadeset godina, kako upoznajem moreplovca, kapetana broda, skitnicu i divlju, ali dobru, dušu, koji dolazi iz sveta patuljaka. Napisah tada priču o riđelinima. Tako sam nazvala te patuljke, nemajući pojma da u enleskom jeziku postoji sklop reči "ridge line", koji, prevedeno na naš jezik, znači greben i nemajući pojma o tome da će me Greben planina opčiniti svojom energijom. A baš sam njemu,i nikom drugom, govorila da bih volela da ga nekad odvedem tamo zato što ta planina ima neku posebnu magiju. Nisam se tada uopšte setila svoje priče, a ni toga da sam mu dalaisto ime, koje on danas nosi na javi... pre dvadeset godina...
Nisam tu priču nikada završila. Nekako sam uvek osećala da još nije vreme za to i da bi svaki pokušaj završetka bio silovanje i teksta i hemijske i papira i dana, u kome bih to uradila, i života...
Tamo, gde je moja priča stala, on je bio primoran da se, prošavši opetkroz svet patuljaka, vrati do svog broda i nastavisvoj put i život veselog vagabonda. Dok sam ga gurala kroz vazdušni otvor, koji je bio ulaz u svet patuljaka, osećala sam da će me pamtiti... dugo... dugo... A da li će se vratiti po mene? Htela sam da taj deo priče napišem kada dođe vreme, po osećaju. Da je napiše moj unutrašnji glas. Ali on se nije javio.
Jednog dana otac je spalio neke moje dnevnike i svesku sa pričama. Nije mu bilo jasno da neko toliko voli da piše. Za njega je to bilo gubljenje vremena i hteo je da ga prekine. Moždaje i trebalo to da se desi da bi moja priča dobila krila i zaživela svoj pravi život. Kad bolje razmislim, na pravo mestu je i prekinuta- tamo, gde se, možda, završila i u realnom životu. Dok sam mu pričala o planini, nisam znala da on dolazi iz grada patuljaka. saznala sam to tekkada se tamo vratio. Dobila sam poruku:"Ti si divna. Ostaćeš u om sećanju veoma, veoma dugo."
Neću nikada ispisati kraj ove priče. Trajaće ona sama koliko treba. Obećali smo da ćemo je nastaviti u narednom životu. Ja se tada ne sećah da sam je pisala, on nije imao pojma da je ikad postojala. večna je poruka:
"Zamisli, zamisli, zamisli..."

"Čuda su moguća. Samo zamisli,zamisli, jako zamisli... i on će doći."
Džon Lenon- Zamisli...
https://www.youtube.com/watch?v=DVg2EJvvlF8

Legenda o Zaide Bahče (Zajde Badže)

Priča se da je Zajde Badže bila čestita, pobožna devojka,usvojenica bogatog niškog turčina.Samo ime, prevedeno sa turskog, znači čista, plemenita, sveta žena.

Jedne godine njen poočim je odlučio da poseti Meku i sveta mesta islama. Dugo se zadržao na hadžiluku. Zajde je jedne noći čula njegov glas, koji ga moli da mu pošalje nešto za jelo. Ona ujutru zamoli majku da joj da posudu u kojoj će spakovati svoje đakonije. Krenula je naput da sama očuhu odnese hranu. Prošavši jednu od gradskih kapija i izašavši na gradsko polje, krenula je put Meke i tu joj se gubi svaki trag. Posle nekoliko dana, nedaleko od Beogradske kapije, pronađene su njene papuče. Ljudi su poverovali da je tu stradala braneći svoju čast.

Ubrzo se poočim vratio s hadžiluka. Kada je saznao za tužnu sudbinu svoje usvojenice, iz torbe je izvadio sahan (zdelu) koju mu je ona ponela u Meku. Rekao je da je zdela bila ostavljena u njegovoj sobi i da je bila puna medenih kolača.

Svi, koji su to čuli, bili su uvereni da je Zajde postala svetica. Sagradili su joj turbe na mestu gde su nađene papuče.Ono je tri puta građeno i tri puta se samo rušilo. Grob je ostao otvoren da ga bije kiša i greje sunce, t.j.da Zajde i mrtvu nagreva sunce i kišne kapi kupaju. ‪#‎Niš‬

Druga verzija legende glasi da je Zajde bila hrišćanka, koja je radila u porodici bogatog turčina. Pošto nije bila muslimanka, nije smela da klanja u kući. Radila je to u klozetu. Kada je njen poslodavac otišao u Meku i tamo se dugo zadržao,ona je poželela da mu odnese sahan pun medenjaka i halve. Kada je to spomenula njegovoj supruzi, ona se usportivila. Međutim,u trenutku nepažnje, Zajde grabi zdelu, puni je kolačimai alvom i oodnosi je u Meku, gde je polaže prednoga svog gazde dok on klanja. Kad je primetio sahan i halvu iz njegove porodice, bio je zbunjen. 

Čim se rvatio sa hadžiluka, svima je podelio poklone,a zatimje pozvao Zajde. Pružio joj je sahan, aona jepoletelai odletela kroz prozor. Dozivao je za njom: "Zajde Badže, Zajde Badže (sveta žena)". Kako je letela, tako joj je, u blizini beogradske kapije na niškoj tvrđavi,ispala papuča.Tu se danas nalazi gore pomenuto turbe. Romi ga posećuju svakog četvrtka, darivaju ga i mole se za zdravlje.
#legenda

Reci NE nasilju nad ženama! Say NO to violence against women!

Godišnje je hiljade i hiljade žena izloženo različitim vrstama nasilja.One su primorane da trpe. Neke ćute i trpe pod pretnjom smrću, a neke zbog verskih stavova i raznih drugih stvari. Neke su ubijene. Recimo NE nasilju nad ženama!

Thousands and thousands of women annually has been exposed to various types of violence.They are forced to suffer. Some are silent and suffer because of death threats, some because of religious views and various other things. Some were killed. Let say no to violence against women!

Car i brod

Ka beo malečka, sečam se, učeoše me da kazujem da sam iz Dimitrovgrad. Kvo če kazujem da sam iz Željušu ili iz Kusu Vranu, ka za nji nikoj nadole po Srbiju neje čul... Jednuš mi dojde na gosje drugar iz Rumu. Odavna beše, ne sečam se osnovna ili srednja škola. Dojde čovek, nastani se u Balkan. Eli tgaj beše popularno dopisuvanje preko pravu poštu. Ja beo pratila na jedne novine deka oču se dopisujem, naćitila sam si opisanijeto, volim sve što vole mladi i rok muziku, poeziju i koj znaje kvo sve ne. On našl tekstat, dopapdal mu se i počemo si pračamo pisma i on reši d adojde da vidi koja sam. Šetamo mi po grad. Beše sramota da idem pri njega u hotel, čistačćete odma si pomisle svašta, pa d ani ne pronesu. teka se orateše. A on donel čudo albumje da mi pokayuje sliće iz njegovu prošlost. Sedomo u Vožd (sa veče tradicija na Caribrod, tgaj beše od novite kafići). Razgrnu on slićete, gledamo, gledamo, zamlačuva me dva sata, ja samo što ne zaspa. Vide deka sam utnula i reče ajde da idemo u govornicu da se javim na drugara. Otidomo ni u halo govornicutu do poštu, mobilni još beoše luksuz. On doduše noseše nekvu kantu koja poveče ličeše na tranistor s antenu prilepenu s lepljivu traku. A i tija "tranzistor" beše u poluraspadnuto stanje. Orateše da ga je sam sklopil.

Elem, izoka on drugaratoga i, teka nekako podsmešljivo, mu kaže: "Pogađaj iz tri puta gde sam." Ovija nagadža, razbra se ne pogodi. "U Dimitrovgradu sam." "A? Gde si? Gde je to? Nikad čuo..." I ja tgaj razberem da i za Dimitrovgrad čoveci nesu čuli. I si izvedem zaključak da je svejedno dali sam iz Dimitrovgrad ili iz Caribrod, nema veze što nesm ni iz Dimitrovgrad, ni iz Caribrod. Ako mi Dimitrovgrad zvuči savremeno, Caribrod mi zvuči aristokratsći.

Pak ka beo malečka, sečam se, mnogo sam mešala Caribrod i Carigrad. I prosto mi je bilo čudno ko smo tolko malečći, a carsći grad. TgTgaj još ne znajeje ništa odi istorijutu. I si zamišljaje ko u Caribrod-Carigrad mora da je imalo car ko u bajćete čim se teka zove.

Imala sam  6-7 godine ka me prvi put vodiše u grad. Sečam se, če me vode u Šišti Pišti nešto da mi kupe. Obu mi mama farmarće, nekve moderne s pertlu, mene mi se ič ne dopadaoše. Košuljću odozgore odi oneja s golemete kragne, ko za svadbu. Ja sam đu uvatila pod ruku i dzjapam po izlozite a ono mi milo... Posle dva d'na teja farmarće uzo pa đi iseko s makaze da ličim na rokera. Po uzor na brata mi od tetku, Zorana Zajka. Dičim se ja teka što sam došla u grad, gledam kaldrmutu, gledam barakutu na Pavliončeto, pa se čudim- nema palata, nema ništa. Kam ga carat? Sram me da pitam. Narod priodi, svi se pozdravljaju, ide šega, ide orata. Ja pa poče da si didzam nosat u orlite deka vido deka mojti nekvi mnogo poznati u GRAD. Drža me tova jedn dn i posle pišlemeto pak poče da se krije zadi kavtorat ka ulezne čovek doma.

U sledećete dve tri godine sestra mi se zadevojči, poče da izlazi po grad, drugarće iz školu nju doode doma. Vidim, svete kažu Caribrod, ne Dimitrovgrad. Svete kažu čaršija, ne grad. I kažu korzo, a ne šetnja ili rasotka. A korzoto beše tgaj u glavnutu ulicu. Pa odi jednutu stranu idejemo neženjenite, a odi drugutu ženjenite. I ja se svrstavam u neženjenite jer dušu vadeje na sestru mi da me vodi u grad i ona beše primorana.

I teka ja zapamti Caribrod po korzo, čaršiju punu s narod koji sve poznava mojiti iskreno i od srce se raduju jedni na druđi. Zapamti ga po starutu kaldrmu, po Šišti Pišti, po Šiklju i Šurdu, a i po kulturnutu elitu, koja nekad stvarno beše tekva, pa nesu samo išli na sve predstave i događaji da đi vidi narod, nego imaše s nji i kvo da se produma. oni znajeoše i koje obleklo je za restoran, koje za kino i pozorište, koje za kafići, svadbe. Mene me je sestra mi vodila u ČARŠIJU u Kvin, u staroto disko u DOMAT KULTURE (i dnska si ga teka okam), u Oskar, Hir...

Dimitrovgrad. Imeto mi je upisano u nekoji dokumenti. Ka me pitaju odakle sam, kažem iz Dimitrovgrada, pa se ispravim, kažem iz Caribrod. Može Dimitrovgrad da piše kude oče. U srceto piše Caribrod, promenili zvanično imeto, ili ne...

Upoznala je čoveka svog života, a onda se desilo čudo!

Vi ste duhoviti, maštoviti, dinamični, simpatični, nenapadni, vredni, ljubitelji muzike, filmova, nežnosti. Odani ste, iskreni, obrazovani. Za sebe kažete da ste pravi drug, da umete da čuvate tajne, volite da pomažete drugima i da se posvetite ženi koju volite.

Ovo je jedan od opisa sa jednog sajta za upoznavanje. Dalje je pisalo da traži normalnu žensku osobu, skromnu, vedru, povučenu. Da je bar jedini. Ali nije. Klikćem na sledećeg. Traži emancipovanu, kulturnu, načitanu, zanimljivu, duhovitu, pritom zgodnu. Idemo dalje. Prirodnu, inteligentnu, smirenu, dobru dušu.

A on je: sve ono gore navedeno plus: romantičan, strpljiv, duhovit, vredan, obrazovan... ALI na prvom mestu zgodan i šarmantan. Traži neku koja ume da mu zagolica maštu, da ga navede da je zavoli. Možda je on pravi za tebe jer se nikad ne zna na kom mestu te čeka sreća.

Čitam I nikako da se načudim. Toliko pametnih, elokventnih, lepih na jednom mestu, toliko pravih, a svi sami... Da ne znaš u kom grmu leži zec, pitao bi se kud plovi ovaj brod. A sve ti postane jasno posle pola sata prisustva na sajtu za upoznavanje.

Stigne ti jedno 10 poruka od deset osoba. Još ne stigneš sve da pročitaš, stigne ti još po bar dve identične poruke od skoro svih tih što su ti pisali, a glase: "Što se ne javljaš, zašto ne želiš da pričaš sa mnom" i slično... A moje sive ćelije ovo prevode na sledeći način: "Kako možeš da se ne javiš meni tako prefinjenom i kvalitetnom?" Tiruriru... Aj ćao.

I tako ih odbijem jedno dvadesetak. Za manje od jednog dana taj sajt mi je toliko dosadio, toliko me smorio, da sam rešila da deaktiviram profil. Međutim, te socijalne mreže imaju neko narko svojstvo, ostadoh ja tako celo veče tog dana na tom sajtu. Samo iščitavam poruke, ni ne stižem da odgovorim.

Već očiju pobuljavelih od gledanja u ekran i svesna da sam celo veče izgubila ni na šta, rešim da gasim komp i da spavam. Međutim, ne lezi vraže! Stiže poruka. Nije važno šta je pisalo, učinila mi se normalnom i ja rešim da odgovorim. I tako, mic po mic, razvije se neka normalna komunikacija, razmenimo i brojeve telefona.

Krene dopisivanje preko sms poruka- ko šta voli, ko šta ne voli. Uglavnom ispada da se u dosta stvari podudaramo, osim što sam ja planinar, a on ronilac. Valjda je to trebalo da mi kaže nešto, xexe. Malo mi je bilo čudno, da ne kažem da mi je zasmetalo, što nema fejsbuk, što mu je telefon oldtajmer, pa ne prima ni mms poruke i tako neke stvari. Ne znam da li je to nekakva odlika šašavih programera, koji znaju šta se sve krije iza tih savremenih virtuelnih sitničica, ili govori nešto drugo o čoveku.

Elem, toliko smo se u jednom momentu raspisali, da sam ja počela da se pitam da li taj čovek išta radi u svom životu, osim što meni piše poruke. On napiše poruku, ja odgovorim posle desetak minuta. Ja napišem, on odgovori odmah. Kriva sam, znam, ali počelo je da mi biva malo neinteresantno. Stereotip, znam, ali volim intrige. Nema veze, Nastavim ja priču, kažem sebi- ajde, de, ne može sve kako ti zamišljaš. Teraj.

Za vikend, ja taman sišla sa planine, pijem kafu sa sestrom, on šalje poruku: "Hoćeš li da se čujemo." Ja mu odgovorim: "Nisam kući." Znao je gde sam i šta radim taj vikend. A ja nisam neko ko će priču uživo da prekine zbog kuckanja telefonom ili na fejsu, a nisam ni neko ko će da kaže- pozovi,a ko već s nekim pričam uživo, pa makar to bila i rođena sestra.

Nastavismo da se kuckamo. Ja, realno, nešto nisam imala bog zna koliko veliku želju da ga čujem. Da sam imala, zvala bih. No, nije ni da nisam htela da pričam s njim. Može da se kaže da sam bila neodlučna.

Odem kod drugarice neki dan, on opet- "možemo da se čujemo sad". Ja mu odgovorim :"Kod drugarice sam." On mi požele sve najlepše! Napišem mu da možemo sutra da se čujemo. On će meni: "Kako god..." Nastavimo sa kuckanjem, ali ja odmah posle posla dođem kući i odvalim se od spavanja. Ustanem, malo sređivanje svinjca, malo fejs. Telefon samo na kraj pameti. Tek toliko da ga pogledam i vidim da mi je stigla istovetna poruka- "možemo da se čujemo kad želiš- ja sam tu". Dvanaest noću. Poruka poslata u sedam. Napišem mu da sam tek sad videla poruku. Vrati mi odgovor: "Ok, nadam se da smo lepo spavali". Iskuliram. Posle deset minuta stiže druga poruka: "Vidi ne verujem ti skoro nista, pricas o nekome poverenju k.p.brisem te  ne trebaju mi hipokrate u zivotu."

Gledam u onu poruku zbunjeno i upročuđeno i odjednom mi pade na pamet: More mrš! Alo, bre, nisu svi vezani za telefon, pa kad god sednu, stanu, mrdnu, da se tebi automatski šalje sms! Jel treba da ti objašnjavam i što idem u wc?

Dragi moji,tako lepi i pametni i sve ono već nabrojano, izađite na ulicu, nađite zgodnu i pametnu ribu, vucite se za njom, dovatite je onako za facu pa je vucite i buljite u nju, pa je pitajte što je krenula tamo, a ne ovamo i što ne želi da vas gleda, da vidite kako će da reaguje. Dragi moji, sa svim onim osobinama i traženjima, jedino ko može da vas voli je vasa kompjuterska fotelja, pa i ona vremenom kvrcne pod pritiskom.

 

Jedan klik na netu I obrisah profil. Jedan klik u mozgu I reših da ta sranja od sajtova za upoznavanje vise nikad ne pipnem.

Laku Noć ;)

https://www.youtube.com/watch?v=f4yF5_JeNdA

Izletnici lutali Čemernikom nakon što su prinuđeni da sami dođu do vrha i vrate se do Vlasinskog jezera

Mail koji sam prosledila nekim novinama, ali je pitanje da li će da objave tekst:

 

Poštovani,

Obraćam vam se sa nadom da će bar neko od vas obratiti pažnju na ovaj tekst I na ono što se juče desilo na akciji Čemernik-Vlasinsko jezero, organizovanoj od strane Saveza za rekreativni sport grada Niša u okviru višemesečne akcije "Svi u prirodu".

Naime, juče je grupa izletnika (jedan autobus) krenula put Vlasinskog jezera sa namerom da obiđe vrh tamošnje planine Čemernik, koji se nalazi na 1638 mnv. Vođa puta bio je izvesni Vladimir Mančić, za koga se kasnije ispostavilo da radi u upravi grada Niša. Na papiru na šoferšajbni autobusa je pisalo da imamo i lekara i animatora i njihova imena.

 

Stigli smo do hotela Vlasina. Tu smo napravili malu pauzu i krenuli put Čemernika. Još na početku staze smo saznali da vođa puta ne zna put, već pita lokalce na koju stranu da krenemo! Rekoh sebi nema veze, možda se nešto zbunio. Krenemo dalje, staza, kao i uvek, predivna, šarolika, sa čistim pogledima. Nije mi prvi put da idem tamo. Bila sam prošle godine sa planinarskim klubom Železničar iz Niša. Pošto relativno često idem na planinarske akcije, upalo mi je u oči to što je nas četrdesetak u grupi, a imamo samo jednog vodiča, koji je, u stvari, vođa puta,a ne licencirani planinarski vodič. Da ne govorim o tome da je bio samo jedan "vodič", a po pravilu treba da ih ima minimum dva: jedan napred i jedan pozadi, a, kad je grupa veća, bar jedan u sredini.

Prešli smo oko 5km puta kad je vodič, zajedno sa još nekolicinom iz grupe, stao i rekao da on ne ide dalje, već da se vraća sa njima. Rekao je da na vrhu nemamo šta da vidimo jer pogled nije kao na Mont Everestu, već je tamo samo običan kamen (kota). Velika većina grupe se pobunila, ali je on rekao da je do ovde za rekreativce dosta. Dalje smo nas tridesetak nastavili sami, jer smo znali da do vrha ima još maksimum sat vremena laganog hoda i jedan malo jači uspon pred sam vrh. "Vodič" je pokušao da nas odvrati od puta rečima da, ako produžimo dalje, nećemo stići da se vratimo da obiđemo jezero. Bilo je oko jedan sat posle podneva, a povratak kući je bio planiran za pet. Mi, koji smo nastavili dalje, u dva smo bili na vrhu, a oko šesnaest sati smo već bili na jezeru, tako da smo imali celih sat vremena da ga razgledamo.

Nije problem u tome. Problem je što smo mi platili da nas neko odvede do vrha, a na kraju smo otišli sami. Zbog različite kondicije i tempa, u povratku smo se svi rasuli po planini jer nismo imali vodiče koji bi nas organizovali i uskladili tempo. Svako se na jezero vratio svojim putem. Čemernik nije težak vrh za osvajanje, ali je planina puna livada i makadamskih puteva koji se račvaju na sve strane. Sreća pa se jezero dobro vidi sa sviju strana i po njemu smo se upravljali, ali se niko od nas nije vratio putem koji smo došli. Po kasnijoj priči u autobusu, shvatila sam da smo svi na neki način zalutali. Ili bar velika većina nas.

Danas je suprug moje sestre išao u tuističku organizaciju Niša, preko koje smo ja i sestra kupile karte za akciju, da se žali na kvalitet izvođenja akcije. Tamo su mu dali broj telefona gospodina Vladimira Mančića, vođe puta. Kada ga je pozvao i saopštio mu zašto zove, gospodin Mančić mu je odgovorio: "Zašto me vi zovete? Vi niste prisustvovali akciji i ja nemam obavezu da vama polažem račune. Zašto vaša supruga nije pozvala? Kad već zovete, daću vam informaciju: na stazi su bili prisutni doktor Milomir Grčić i Miroljub Tošić rekreativac. Oni su sa grupom išli do vrha, a ja sam se vratio na jezero sa onima koji nisu mogli dalje."

Sve to bi bilo koliko toliko u redu da smo mi iz grupe znali ko su ta dva gospodina, t.j. kako izgledaju. Oni su možda i išli do vrha, ali samo kao obični članovi grupe. Niti  se nama neko predstavio kao lekar, niti kao rekreativac-animator. Niti smo mi stekli utisak da uopšte postoji neko ko je zadužen za organizaciju i sigurnost grupe. Bili smo ostavljeni na planini da se sami snalazimo kako znamo i umemo, a planina, koliko god na prvi pogled delovala laka za osvajanje, uopšte nije naivna, posebno kad, pored toga što vas vodič ostavi na cedilu, na putu skoro da nema planinarskih oznaka i putokaza. Na Čemerniku ih ima, ali nedovoljno.

Juče sam prvi i poslednji put išla na akciju koju organizuje Savez za rekreativni sport Niša. Razlog je evidentan. Pitanje za organizatore: kako mislite da razvijamo turizam na području Srbije kad se akcije ovako traljavo organizuju? Savez za rekreativni sport Niša sarađuje (samo na papiru,izgleda) sa planinarskim klubom Železničar, takođe iz Niša. Iz tog kluba su im bili ponuđeni vodiči za planinarske akcije. Zašto ti vodiči nisu juče upošljeni oko akcije na Čemernik? Komeje u interesu da jedna tako lepa ideja, kao što je akcija "Svi u prirodu" bude traljavo organizovana i da propadne? Zašto Savez za rekreativni sport Niša nema licencirane planinske vodiče? Kako smeju da ovako povedu grupu na planinu? Bez ikakvog plana i sa vođom puta koji ne zna put. Mi nismo istraživačka ekspedicija, već grupa izletnika, među kojima je bilo i osoba sa preko 60 godina starosti. Da li treba da se desi da se neko povredi, pa da organizatori počnu ozbiljno da razmišljaju o kvalitetnom vođenju akcija i prezentovanju turističkih mesta Srbije?

Vlasinsko jezero i Čemernik su predivni, pravo mesto za uživanje i rekreaciju, ali je Savez za rekreativni sport Niša juče sebe predstavio u veoma ružnom svetlu. Pokazali su da su neodgovorni i da ne treba da im se daje poverenje kada je u pitanju vođenje planinarskih akcija.

Na kraju puta, g-din Mančić nam je rekao sledeće: "Ako vam se akcija dopala, sutra posle dvanaest možete da pozovete turističku organizaciju Niša i da se informišete o tome gde se organizuje akcija sledećeg vikenda". Ništa nisam rekla, ali ej moj prećutni odgovor: "Neka, hvala".

Pozdrav iz Dimitrovgrada,

S poštovanjem,

Andrijana Spasov,

učesnica akcije Čemernik- Vlasinsko jezero u okviru programa "Svi u prirodu" (ako nas tako zovu u prirodu, bolje da tamo uopšte ne idemo)

O jednom heroju

Počinjem da pišem tekst, a još se čudim kako da ga nazovem. Htela sam jednom rečju da obuhvatim smisao celog teksta, da naslov bude, u stvari, poruka. Smisliću, valjda, nešto. A možda za ono, o čemu bih htela da pišem, i ne postoji prava reč u ljudskim jezicima. Možda treba da izmislim novi jezik, pun reči koje će imati nova značenja, ili da zaronim u dubine Tolkina i ostalih, koji su znali i ceo svet da izmisle. Ostali su večita deca. Nisu se pomakli od onog momenta, kad sam ja smislila svet riđelina. Ali o riđelinima drugi put.

Pisaću o nečemu, što je lepo, a, reći ćete, začudo, postoji u realnom svetu. Čovek je sklon da na svet gleda mračno, da kaže da je sve ružno, da je život muka jedna i ništa više. Kučeći život. Ne kapiraju da tako guše ljubav. U stvari, kapiraju, ali kao da nisu dovoljno jaki da se prebore sa tim osećajem tegobe.

Tako nekada kapiram da je bolje da smo ostali prave životinje, da nismo stvorili kapitalistički svet i sve što uz njega ide. Obično mi te misli padnu na pamet u sasvim određenim momentima...

Već par dana gledam slike na Fejsbuku i čudim se kako je čovek mali, kako su nekek male duše velike. Ne čudim se, u stvari. Ja to znam, samo mi se čini da do juče i nisam baš dobro spoznavala granice dokle može da ide nečija izdržljivost u dostizanju cilja, uz neograničenu ljubav prema ljudima.

Ja umem stalno da kažem: ne mogu. Ostanem na toj tački gde sam to rekla, i ni makac više. Juče i danas me je sramota. Evo i zašto.

Imam ja jedne jako dobre drugare. Planinare. Opičeni, ludi, tvrdoglavi u prelaženju kojekakvih terena, na čemu im i ja nekad kažem da nisu normalni. Navikla sam na njih takve i volim ih. Ynam šta ih tera da idu dalje. Divljina u duši, spoznaja da na ovom svetu nismo sami i da bez drugih bića ne bi bilo ni nas. Ljubav prema šarenilu boja, mirisu cveća, prema slobodi. Neodavanje šablonima i protivljenje ukalupljenju života u svakodnevicu nezaposlenog stanovnika, kancelarijskog radnika, ili trgovačkog roba. Imamo mnogo lepu prirodu, lepa planinska sela, ali imamo i veliki broj mrtvih ljudi, što bi rekao Bukovski, koji su se stopili sa onim što treba da budu, a ne sa onim što jesu. Zapostavili su sebe. Srbija je izuzetno pogodna zemlja za razvoj b buntovnika sa razlogom. To su moji drugari.

Neki dan su oni krenuli jednom stazom. Naravno, ta staza je od pola nepoznata. Ništa to mene ne čudi. Ne čudi me ni što su išli tu dok je sneg bio do pojasa. Oni su takvi. Ja sam videla samo mali deo te staze i pozvala bih sve zaljubljenike u prirodu da je pohode ove godine. Poznata je pod imenom Sokolov kamen. Jedno od najlepših mesta, na kojima sam bila. Na sve strane pucaju divni pogledi, a tu su i drugari da ti pruže ruku kada ti je potrebna. Meni kao smotanoj jeste potrebna češće puta. Prošle godine su me drugari bukvalno izvukli na vrh, dok je magla plašila sa svih strana. I to je doživljaj- da te magla juri dok bežiš prema vrhu i da padne ispod tvojih nogu kad se na njega popneš. I da popiješ tek ubran čaj na Devojačkom grobu, ili zimski čaj na istom mestu, pri usponu na Trem. Taj još nisam probala, ali sam sigurna da prija.

Kad god krenemo u šetnju, na uspon, sa nama krene poneko kuče. Što vole da poziraju, to je ludnica, a što vole da se druže sa nama, to je još veća ludnica! I to je jedna od čari druženja u prirodi, kada ima neko da ti pokaže da je život prelep i preveseo, nema veze što živi kučećim životom. Kada pogledaš one repiće što bezbrižno mašu, iako nemaju predstavu gde su krenuli. Poskakuju oko nas, jure za nama, čekaju nas ako usporimo. Kao pravi planinari, samo bez opreme i bez štapova, ali sa četiri nogu i velikom dušom.

Ima tu ta staza do Sokolovog kamena, koja se zove Francova staza. Čuvena staza, čiji se originalni put do pre neki dan nije znao. Ne znam ko je bio Franc i zašto se ta staza baš tako zove, ali znam da je strma i da je do skoro bila neprohodna. Pravi izazov za adrenalinske zavisnike. Za mene samo san, jer ne verujem da ću ikada biti u stanju da je pređem. Zato što se mnogo plašim i zato što bih na pola puta crkla od umora, ili samo zato što mnogo razmišljam. Ali ju je prešao neko, ko ne razmišlja, ili smo mi, ljudi, toliko ograničeni da ne vidimo dovoljno dobro široka prostranstva duše malih četvoronogih stvorenja.

Malo, ne tako slabašno, četvoronogo stvorenje išlo je rame uz rame sa velikim i još manje slabašnim planinarima. Uživalo je i ponašalo se u prirodi kao d azna ama baš sva pravila planinarenja. I zna ih, možda i bolje nego ljudi,zato što ono prirodu nije odbilo. Ono nije naučilo da sedi u kancelariji, ili pred televizorom. Nije naviklo da bude zatvoreno. Takav život je je namenjen njegovim kolegama, koje ulickane šetaju parkovima, uglavnom vezane. Ono možda smrdi zato što mu nisu odstranjene neke tamo lojne žlezde i nije od njega napravljen rasan pas, ali ono živi punim plućima i ostvarilo je nešto što mnogi ljudi ne uspeju- stiglo je do kraja! Do vrha!

Zato, od sad, kad mi neko kaže da sam džukela, ponosiću se time, a kad mi kaže da živimo kučećim životom, samo ću reći da su psi za poštovanje i da je njihov život ispunjeniji od našeg, ma koliko malo hleba uz sebe imali...

Sto posto.

Fotografije: Nesa Pavko

#PlaninskePrice: Planinska lekcija po šopsći

Dojdo si doma. Deset sati načska, a očite se lštu ko da si žar u nji turil, ja utrča u sobu i zalepi se do kavtorat! Mojiti ka me deknuše od vrata! „Pa deka si ti do sa, znaješ li da smo premreli od stra! Cel dn te nema! Kude se maješ?“

„Ido po brdata nadi Caribrod...“

 „Ma imaš li ti mozak, dete! Vuci če te izedu, granica, svaćikvi se spaciraju tuka, če vati nekoj da te siluje!“

„Ako je pisano, i doma če me trefi nešto.“

„Lele, lele, ludo li si, blesavo li si...“

***

Ni sam luda, ni sam blesava. Samo sam nemirna duša. Ne mogu na jedno mesto i tova ti je. Ja običam prostranstva, oratim si s reku, prigrčam drvlja, trava mi je najblag čaršav za spanje. Sednem li doma nekolko dna, počnu ospice da me izbivaju. Počnem se raspravljam s svi i da divejem.

Jedn dn teka, ka beo na granicu da se nakršim na svi sve po red, i što trebe i što ne trebe, ja reši- če se dignem rano i če idem na manastirče.

Manastirče jedno vreme beše omiljeno mesto na izletnici u Caribrod. Koj oče da uživa u prirodu, ide tam. Svako godišnje doba si je zanimljivo na svoj način. Svako nosi posebne boje i posebni mirisi. A najubavo mesto tam je senćata pod golemijat zapis. Običam da sednem tam, da se naslonim uz stabloto i da uživam. Nesm nekoj vernik, baš me briga za religiju, ali tova mesto mi pruža mir. Ko da mi svata divotija iz srceto izlezne napolje. Teka se osečam samo dok sedim tam. Dignem li se, nema mirka. Moram dalje.

Rešim ti ja da otidem na Grbine košare. Koj me pop krsti natam da idem, ne znam ni sama. Reko ajde prvo če otidem do češmutu malko da poslikujem- ubava češmica, dojde nekako rustična, s klupice, s čašku za vodicu, ako slučajno naide lipsal prolaznik da ne crkne dok stigne do prvu livadu. Jedno od onaja mesta kude ili očeš cel dn sam da kuliraš, ili da dovedeš drugarku (nikako drugara) i da kljukarišete cel dn, da izogovarate svi živi, ili da se napušite, a da vi nikoj ne vidi, jer baš i neste nekvi poštovaoci na prirodutu. Ja sakao prvoto, a mi se zalomi drugoto i trećeto. Sakao da posedim na češmutu, da poškljacam s aparatat. Mnogo mi se šljkljacaše, jer imao potrebu da se smirim i da si sredim čudo misli. Ka ja tam, ono međutim. Dve ćeve ka su zasedle, ka su zalulile cigare, ka su zatorokaleeee... Ja ko prido, a one koka se uplašiše od mene. Ka dzjapnuše, ko da sam vuk! Ja natam, one s oči po mene, ja navam, one pak zevaju u mene. Ja samo što im ne reko: „Muuuuuu!“ Muva se okolo, nada se če se lecnu. Jok bate. Zasedle i ne mrdaju. Samo mi se mršte. Doodeše mi cigarete u ustata da njim nabutam da đi gltnu. Ama reko ajde če si nastavim putat.

A tija puteljak je mnogo zanimljiv. Od centar Caribrod pojdeš nagore, pa nadi osnovnutu školu i tuka se odvaja put za manastirče i jedna mnogo ubava maala- Čujpetl. Kažu, nekada, ka vladala kolera u tija kraj, skoro svi izmreli. Mnogo malko narod ostal zdrav. Jedn dn tija zdravite čuju petla ko poje. Tova bilo znak da je bolestta prošla i da može se nastavi s život. Zatova maalata se zove Čujpetl. Nadi maalutu su gradska grobišta, baš u sred grobištata, ima fantastičan vidikovac. Kome neje gadno i muka da minjuje pokraj pokojnici da dojde do tova ubavo mesto- preporučujem. Od drugu stranu produžava neasfaltirana putečka kroz borovu šumu, pravo do manastirčeto. Od jednu stranu borove, od drugu hrastove i druđe biljčice. Tuka doode profesionalni i samozvani fotografi da slikuju i posle da kače sliće na fejs. Tuka ne može da ispadnu loše sliće, jer nema kvo neje ubavo. Celu godinu mož da odiš i svaći put putekata da je skrijena s lisja, ko s tepih. A ko da ima nekvu dubinu- ka se zagledaš napred, imaš utisak ko da toneš u sve po-dlbok mrak, prošarkan s razne boje, ko Leonid Afremov ka narisuje nešto.

Sretne te ponekoje kuče, nadaš se da nesu opasna. Mene jednuš dve me izakliše, puštila đi nekva milicajka da se prošetaju, a ona ka me jurnuše, dušu ispušti, a posle j..a mater na celu ulicu i reko da če đu tužim pak li đi pušti teka.

Nema veze, više đi posle ne vido. Postoja do češmutu i se opravi kamto Grbine Košare. Odenje pak po put, po put i odjednuš puca pogled na golemu livadu, a nadi nju šuma, zelena, ubava, gusta, ko da se nočta u nju skrila. Prosto mami da ulezneš i da vidiš kv nov svet se stvara tam. A livadata ko da se tamn probudila iz zimsći sn. Samo što lani nema sneg i ona si ostala žuta, samo ponegde sramežljivo se probivaju zelene travčice i ponekoj cvetk- očeš ljubičicu, ili belu radu. Sve se izmešalo. Rešilo tuja godinu u isto vreme da cfti. Od drugutu stranu puca pogled na granicu i na bugarsće planine. Od treću stranu Pametnikat se nadvesil, Vidlič, Stara Planina... Sve se vidi ko na dlan! Sve do jedno planinsće lepotice i lepotani!

A šumata ko da oka: „Jela mi, jela mi!“ Gmurnu se u nju ko riba u vodu. A tam, ko da ljudska noga nikada neje kročila. Isprečile se granće na sve strane- ako te granća ne mlatne po glavu, trnje te soplete, ili druga granća. A vazduh čist, čist da se ne nadišeš! Imao utisak da mi plućata ripaju od rados, pa samo što ne puknu!

Provira se po šumćete ko u crkvu podi masu na Velikden. Pa se nauči, pa mi stanu interesno- podripnem tam, podripnem onam ko zajek i teka izlezo na novu čistinu, samo slabo prošarenu s kamenje. I s jak miris na div ljiljak... Čudo ljiljak! Roznulo se brdoto od ljiljak, a mirisat te kara da se osečaš ko da si tek predi malko zapoznal ljubav svog života! Mesti se ja odi ćitku na ćitku, mirisa, miluva cvećeto, smeja se ko blesava i svo vreme oka Boga, u kojega koj znaje kolko i ne verujem, ali se nemože setim koga drugoga da okam. Osim sestru mi. „Lele, seko, da vidiš kvi ljiljaci!“ Džabe, ona u Niš, a ne može da doleti.

Od ćitku na ćitku, od travku na travku, od kamik na kamik, tećim pak reši da se umknem u šumu. Slnceto poče polka da preti deka če zaodi, ali ja tvrdoglava- de još malko, de još malko, još se pa i zaneso da otidem da vidim na jedno mesto da nema možda vidikovac kamto Vlašku i Greben planinu. Otido natam, upleto se u trnje, vidikovac ne vido! Ajde doma!

Arno, ama mac doma! Ka da se vrnem, znam Caribrod trebe da mi je odi desno, gledam desno- od Caribrod ni C! Samo jedno brdo i crkva u sred brdo i ništa više! A, da, i grobišta! Stvinja se polka, a pred oči mi igraju crkva i grobišta. I čujem negde ovčara. Čujem, ama ne vidim. Obrča se natam, navam- nigde dimnjak, nigde staza, ništa! Telefoni jedn se ispraznil, jedn ne vača mrežu, ne mogu nikoga da izokam. Reko gotovo- koj znaje deka sam, sa če spim u šumutu, bez lampu, bez telefon, bez šator, ama tova mi je... Eeee, ama ne mi se ostanjuje. Možda ima vuci... A okolo mene nema više ni šuma, nego samo suva trava i kamenje. Bog te pita deka sam! U daljinu naziram Vlašku i Greben, ama nema šanse čak do Derekul da sam stigla. Ništa, če sednem sa, če čekam, pa kvo mi sudbina dade. Ega naide nekoj od negde, ega vidim nekoga. Inače če si me izedu vuci i tolko. Nali u prirodutu najsabata karika đine... Dobre pa baremka nesm kost i koža, ta če se ovajde odi mene. Mojiti doma če vikaju, ama sa kvo da njim prajim, svi nekada umiramo. Večima poče si zamišljam sopstvenu sahranu i da vikam nadi sopstvenu sudbinu. Kuku, lele, kude da se prekaram u cvetu mladosti, oču si poživejem...

Pak ču ovčaratoga. More reko, če slazim ja polčka, pa kude sleznem, tam, sve nekoj če me priklne negde. Pojdo da slazim- napred, pa nadole desno. Nigde ništa. Samo jedne šumće. Ja se oprosti s dušu, oprosti na svi što su nekadzgrešili pred mene, zboguva se s život, tamn svi tija rituali završi i se naviko deka če mrem tuja noč, ja s krajičak na krajičak na desnoto oko zrnu Željušu! ŽELJUŠA! Sreca, sreca, radost! Sreca, sreca, radost! Pa ja sam si maltene doma! U stvari, nesm si doma, negde sam u Lukavicu, ali nema veze. Najgore što mogu da napravim je da sleznem direktno na autoput i da me ćidne nekoj bugarin ili turčin s kola i da me ostavi na mesto. Bar če me najdu da me sarane.

Polčka, polčka, nadole, nadole i te ti đu kozja stazica. Po nju, po nju i tećimka se nekvo isprećida od mene i pobeže nastranu. „Dete, odeka ti tuka? Od kude sleze?“ HVALA BOGU! Čovek! Žena! Jedna postara baba. A do nju koza, premrela od stra, nođe nju se rastresle. E ponatam druga koza. Ona pa me napade da nju davam leb, a ja nemam ni koričku. Ništa!

„Slezo e odozgore. Beo na Manastirče, pa na Grbine košare, pa nagore i te, sa slazim...“

„Pa kiko, dete, odi Grbine košare dojde do tuka?“

„Ama, ja ne znam deka sam sa. Znam da sam negde u Caribrod, ali deka, nemam pojma...“

„Ene ga motelat e dole. Ajde na kave, muž mi ne može da odi, a običa da orati, da si malko pooratiš s njega.“

„Ajde, ja običam da oratim s stari čoveci.“

Te ti ga dojde i čovek s štaće. Čudi se odeka ja.

Ulezomo u kuću. Kuća u sred grad da rečeš, a i kuća i dvorište ko u moju Kusu Vranu. Mene me nešto stegnu okol grlo, slzete si same pojdoše... Ama ja đi spre. Neje redno prvi put da ulazim na čoveci u kuću i da vikam. Još pa s prazne ruće...

A u sobu ko u moje selo- svaći nameran i nenameran putnik se dočekuje s šolju kave, kocku lokum, zaharče i s slatko. Ko da sam vejala po najdivljete vukojebine na Vlašku planinu i sam slezla negde u Vlasi, ili u Kusu Vranu, ili u Odorovci, pa su me prijutili ljubayni domaćinje. Teka je tova po selata, a sa, vidim, i po grad. Posebno ka si čovek star nema oratu. Pa mu milo što mu je mladinja ulezla u kuću. Blesava mladinja, avaturistka.

Nekiga je i on odil po teja šumće. Znaje svaći kamik kude sam minula. Pokaza mu sliće. Čudo sliće. A on gleda, pa red se smeje, red se čudi. Vide jednu sliku, yaćuta se, pa če reče: „Ama, dete, de da te ja pitujem tebe nešto, ama iskreno d ami odgovoriš, da me ne lžeš.“

„Pitaj, dedo, nema te lžem. Znam kvo če me pituješ.“

„Ama, dete, ti da nesi išla zlato da tražiš?“

„Nesm, dedo. Stalno me narod pituje tova. Kažu, na mojete sliće se vidi svašta, svakakvi znaci, ama ja ne idem da tražim zlato. Samo mi oko vača interesne rabote.“

„Dobre. Tova, što si tuka slikala, je Suvi kladenac. Tova je putokaz kamto zlato. Ima tuka jedna ploča, nacrtan golub na nju. Na kude gleda golubat, tam je zlatoto.“

„Dedo, ja vido ploču, ama  minu preko nju, goluba nesm videla.“

„Sluše da ti ja nešto kažem. Nemoj nikada u brda da ideš sama. Mogla si da otideš još malko ponatam, slezlča bi u Bugarsku u jedno selo, kude nema skoro nikoj. Dali bi te pribral nekoj, ili nebi, koj znaje. Ili bi izlezla na Meču dupku, ili na Vlči kamik, a tam ti spas nema. Sa vuci vrluju po planinete, rastrgli bi te. Planina je tajanstvena rabota, tam se bez drugara ne poodi. Ako ti padneš da se utepaš, ne daj Bože, on da ti pomogne da se digneš, ili da dovede pomoć. Ubavo je da odiš i da se naslaždavaš na prirodutu, ama te, vidiš li ko si se zagubila. Jedn savet d ati deda dade: Znam ja da vi mladite tražite da se stopite s prirodutu, da stanete del od nju. Koka vi neje jasno da ste vi del od nju od ko ste se rodili. Golem del od nju, jak del, i nekada je dovoljno samo da slušaš sebe si odunutra, da si čuješ tvojat unutrašnji glas i on če ti dade posoku u koju trebe da ideš, ali nekada neje teka. Čovekat je del od prirodutu, ali se je tolko od nju odalečil, da se bez lampu, koričku leb i malko vodu, a i bez nožle ili kvogod oružje, noču u planinu nema snajde. Ako ideš sama, bez teja rabote ne poodi.“

„Neču, dedo, ama sama nikada više nema ni da pojdem.“

I si nastavimo oratu, razbramo se koj od koju familiju je i odeka je. Jedna do sa nepoznata moja familija dojde na kave, ta se i s nju izorati. Podseti se za mojat kraj, za moj Derekul. Derekul, koji tražim na sve strane, a naodim ga samo na dve mesta- tamo deka si je i u mojeto srce... 

Хора, обичайте се!

Апокалипсис. Да, това беше Апокалипсис, или, по- точно, опит за Апокалипсис. Нали има разни теории за него: че тогава умират всички; че умират само най- добрите хора и отиват в рая, а лошите остават да се мъчат на земята; че умират лошите, а добрите остават да се наслаждават на живота. Сумати теории. Защо тогава само моето семейство остана живо? Кой е решил, че те са най- добрите, или най- лошите? Защо? Защо аз не бях с тях до края?

Спомням си Земетресението. Тъмна нощ. Пуkаше дърво и камък. Сещам се как си стискахме ръцете си докато очите ни се пълнеха със сълзи, а стъпалата трепереха от страх.

По навик захапах устните си. Знаех, че няма нататък. Няма повече. Няма нищо. Само ние четиримата и всеки Последен Момент. За пръв път пожалих, че не съм живяла като за последно, че всяка нощ заспивах с надеждата, че утре ще се събудя и денят ще е по- хубав.

Сега знаех, че е дошло Последното Време и все пак се чудех: хората около нас се пръскаха на парчета, мълниите правеха пукнатини в земята и те като с куршум покосени падаха в нея. На другите пък някакъв невидим джелат им режеше главите. Отникъде се появяваха бесила... Хора умираха измъчвани от треска, пръстите им пукаха и кръвта се лееше от тях като на фонтан. Моите стояха уплашени, замръзнали. Аз бях учудена. Щом ние оцеляхме, значи- няма Господ! Ако имаше, щяхме да сме сред умрелите! Нали смъртта е наказание??? Какво се случва???

Хрумна ми! Всеки Момент е последен за някого. Последното Време, да, но не всички умираме в един и същ Момент! Та може аз да съм следващата!

Ах, как пожелах да живея! Как ми се искаше да жертвам красивите райски картини, да ги сменя с гледката към горещите комшийски къщи и разпадащите се гръмящи планини! Само да живея! Само отново да прегърна сестра си! Да изтрия сълзите на майка си! Да усмихна баща ми!

Но Моментът не питаше нищо. Той заби меча си точно зад мен. Хиляда мълнии полетяха след него. Пак земетресение! Успях само за сеунд да видя шестте очи. "Не ме изпускайте!"- беше отчаяният ми последен вик. Нищо не можаха да сторят. Стояха на ръба на провала, докато аз пропадах все по- дълбоко, докато лицето ми гребаха случайно преживели Корени на Предисторическите Дървета. ръцете ми горяха от копривите, за които се хващах при всякакакъв опит за спасение. една змия падна върху рамото ми и, премряла от страх, само кротко се сви около шията ми. Черната Вдовица най- спокойно ми плетеше диадема в косата. С последни сили забивах ноктите си в коренясалата земя. Със зъбите си захапвах всяка брънка твръд косъм. Стана ми жега. От дъното идваше светлина. Златистото кълбо ми се радваше. От далече само чувах крясъците на майка ми. Реших д апропадна. Полека изпусках всички режещи ръцете Земни Жилки.

Изведнъж, някакаъв шум! Изморените ми от угаснала надежда очи погледнаха нагоре. С луди крачки и истеричен вик някой тичаше към мен! "Чакай! Не падай! Не! Не умирай! Аз съм тук! Ще те спася! Аз винаги съм тук!" О, не! Това е той! Милият! Любовта! Не! Не искам и той да падне! Няма! Не давам! почти умрях огато видях, че и той се хлъзна и падна в провала. Но, я виж ти чудо! Земята тръгна д асе събира и Предисторическите Корени го задържаха точно над мен! Обезумяла од щастие, че го виждам след толкова години, не чух какво ми каза. Сърцето само тръгна нагоре. Отново поисках да живея. Заради него- защото той искаше, а аз бях готова и себе си да му сложа на трапезата ако беше гладен и нямаше какво да яде. Бях готова и никога повече да не го виждам в друго облекло заради живота, който избра.

"Подай си ръката", провикна се по- силно и Беспосочните Ветрове донесоха гласа до ушите ми, Любовта (извънвременната) до сърцето ми. Кръвта ми оживя, костите сами тръгнаха да повдигат ръката нагоре. Мозъкът изпадна в еуфория и не беше за употреба- вече се наливаше със шампанско и празнуваше любовта.

Усетих нежния допир на пръстите му докато последният Безпосочен вятър върлуваше пред лицето ми. стисна ме ръката на любимия ми и пред нас се отвориха хиляда Цветни Пътища. Всъщност аз, омаляла, заспах. той ме влачи през всички ония корени, клони, листя, змии, треви, през всички ония страшни предели, които преди малко пребиха костите и душата ми. Като че ли всичко пред него се махаше и му проправяше път до върха. покрита с одеялото, изтъкано оъ най- чистата Любов, аз спах до края, докато не ме изнесе навън от провала и не зашкрипяха вратаат на Каруцата. Тогава само за миг отворих очите си и видях, че от другата страна на провала все още стоят моите, но вече без емоции, обърнати с гърба към мен, като че ли там, където стоях с него и с Каруцата на Черния кон, нямаше нищо. Нямаше как да отида и да им кажа, че съм жива. Само неговият поглед ми говореше, че те знаят. Главата ми падаше. Той ме прегърна леко и вече усещах, че заспивам върху рамото му. помилва ме по косата и прошепна: "Само спи. Аз съм тук! Аз винаги съм с теб!"

Не знам кога ме е сложил в Каруцата. Не знам кога сме тръгнали. Само по едно време усетих как Тя подскача над Горския Друм и чух Ходовата Музика на Черния кон.

Той седеше до мен и милваше косата ми. Заех, че съм сигурна. Още по- важно: знаех, че ме обича. И не ми пукаше, че никога няма да сме заедно, че не съм облагодетелствана да нося неговия пръстен и да пазя децата му. Той се бе обрекъл на живот без земните радости, каквито са брак и деца и събуждане всяка сутрин край любимата жена. Бе се обрекъл на живот без сутрешно кафе, без целувки в устата. Бе се обрекъл на друго име, а аз разбрах, че обичам безкрайно и неговия избор!

Пристигнахме в манастира. На портата ни посрещна една стара жена. Познато лице. Да! Сещам се! Та това бе Майка Йоанна (Йована)! жена, позната със смирения си дух, сладката и топла усмивка и с огромната мъдрост. Много пъти, когато слушах историята за погановския манастир, изтъкана от нейните уста, аз се питах колко трябва да е голям мозъкът на човека, за да съхрани цялото това знание. Тя почина преди десетина години, но остана завинаги жива в спомена на народа. Затова аз не се учудих когато я срещнах точно там- на портата на мъжкия манастир. Та той самият беше посветен на светица: на Света Богородица. Майка Йоанна заслужаваше да се появи като олицетворение на тази чистота.

Любимият ми знаеше, че не мога да се движа. Внесе ме през прага на наоса. самата църква беше странна комбинация на църква и конак. Имаше много стаи с легла. внесе ме в едната от тях и ме сложи в леглото. Беше пълна с икони на светии. Заглеждах се дълбоко в очите им без съзнание за нищо друго, освен за това, че съм сътворена за да обичам и че Господ ме е дарил с Любов по- чиста от най- бистрата вода. Благодарна до мозъка на костите си, заспах.

След два- три часа, всъщност и аз не знам колко време бе минало (знам само че междувременно той и още други монаси минаваха през стаята за да ме видят), една нежна ръка ме помилва по бузата ми и тихичък глас ми прошепна:"Чадо, събуди се, имаш работа". Майк Йоанна грижливо се бе надвесила над мен. Седнах. Тя ме попита: "Усещаш ли благодарност към човека, който те спаси?"

"Да, Майко, безкрайна благодарност..." (и любов- помислих си, но не казах).

"Слушай, чадо. Спасявайки теб, той е застанал срещу волята на Господ. Онова, което е аправил, е импулсивно- грешно. За да го спасиш от гнева на Господ, трябва да обиколиш няколко кръга около църквата. Пък и ти си, чадо, много болна. Обикаляйки около църквата, ще спасиш и него и себе си ще излекуваш."

Тръгнах безпоговорно. Църквата беше голяма и трябваше много да се обикаля. белите дробове боляха, коленете трепереха, в мозъка като че ли безброй бръмбари се роеха, но мисълта ми беше чиста: "Аз ще го направя! Нека новият живот да бъде нашето дете!" В края на третия кръг отново срещнах Майка Йоанна. Седеше на троножка пред входа на църквата и говореше с още две жени. Застанах и я попитах: "Достатъчно ли е, Майко?" Тя ме погледна благо усмихната и ми каза: "По принцип би трябвало да обиколиш девет кръга, но Господ награждава труда и, ако не можеш повече, достатъчни са и три кръга".

Няма такова нещо! Ще продължавам нататък! Даже не я изслушах до края. Като че ли получих крила, вдъхновена с любов, тръгнах на среща с четвъртия кръг. Тя, учудена, защото знаеше, че никой до сега не бе успял и три кръга да обиколи, прошепна на другите жени: "Това не е само благодарност. Това е нещо много по- голямо, нещо много по- възвишено. Това е само чиста любов между тях двамата, която Господ винаги обича!" Звънът на будилника ме събуди. Следващата нощ нищо не сънувах. Но снощи отново- него: беше ми дошъл вкъщи и ме канеше с ракия и с мед...

"Eagle- Flying Legend"

Ima nekoje sitnice, zač's te vrnu u minaloto, zač's te podsete kvo si bil, a kvo si s'ga. Zač's te nakaraju da se pitas da li si se promenil drastično, da li nesi, I ako jesi- što. Ako nesi- pak što.

Jučera, držeječi u ruće jednu majicu, poče se sečam kiko sam đu kupila. Sečam se, minjujeo pokraj Minđinijat butik u Caribrod I nešto mi s emernu. Zac'kli se u izlogat I ima kvo i da vidim- bela majica s teget rubove I, na sred majicutu, nacrtan or'l, a ispod piše: "Eagle, flying legend"

Sreća! Radost! Zinu od oduševljenje! U trenutak mi kroz glavu minu pričata na Entoni de Meloa za orlatoga što živejal s kokošćete. Četri- pet godine po- k'sno, inspirisana s tuja sliku na majicutu, napisa blog: "Znam da letim!" Te, sa se pak vrčam na nju I pak pisujem. Ima tuka nešto. Nekakva čudna inspiracija iznutra.

Elem, bez ič da se mislim, upado u butikat I pita devojčeto: "Kolko košta majicata?" Ono mi reče. Sa se ne sečam koja cena beše, no neje ni bitno. "Mogu li da đu probam?" Ona me pogleda ko od mars da sam padla: "Ali ona je za muško..." Ma boli me k... onaj' rabota što je za muško, taja majica mora da bude moja! Taja majica sam ja!

Proba đu. Malko uzgolema, ali nema veze. I teka ona završi pri mene. Pri mene- da đu nosim. pri mene- da me podseča. pri mene- da me opominja.

Ka đu kupi, beo Slobodan duh, spreman da leti sudeka. I sa sam si Slobodan duh, ali duh naletel na mnogo stene. Sudaril se s nji. I sa je voljan da leti, ali s enekad I uplaši, trgne se, a nekad se pa zaleti po- jako nego ikada. Ka si bolje razmislim, ne mogu se požalim. Nesu mi krilata nikad bila strošena I ne znam kvo trebe da mi se desi, pa da se stroše. Kolko da su bila povređena, uvek sam nekako uspevala da se dignem I da poletim.

Jučera, dok držeo majicutu, pomisli si: Sa da đu vidim negde u izlog, da li bi đu kupila? odgovor je: ne. Oduševila bi nju se, ali đu ne bi kupila. Samo bi si pomislila: "Ma zakvo da pozerišem?" I bi pogrešila. Umesto da uživam I da si dadem odušak, ja bi s eograničila na opšteprihvaćenu definiciju za čoveci koji u trijes godine nose majice s orlove, vuci, natpisi na muzičći bendove, mečće, klečće... Te, tova je onova što s eje promenilo od t'gaj. Sebe bi si radije skutala u sebe. Neje da ja tova oču, nego mi se nalaga. A ne može. I hvala Bogu što ne može. Jer koj sam ja, ako nes'm JA? Ka god pogledam majicutu, duhat se osveži, nadojdu mi boje, muziće, nadojdem si ja.

Ona je tuka da me r'čka, d ame opominja ka se poudaljim od onova što sam, da me podseti kvo sam I koj sam. Tija osećaj doodi iznutra. Zatova znam d aje tova onova pravo.

Turam sliku na Fejs. Pa če nekoj reče- poziranje. Ako je! Ja sam teka stela! Promena je što nekad nes'm osečala potrebu da se pokazujem. Sa osečam. I tova če mine. Da smo živi I zdravi!

Marija i Vuk

Čitam tekst u Blic, pa mi neje jasna taja rasprava s opštinarete okolo odabir na imetijata na decata. Kvo ima da se mešaju? Koka če đi oni okaju! Sve i Tarzan da su rešili da ga krste roditeljete- mož su rešili da ga uče da se vere po lijane! Ako če rešim da ga krstim i Psihomodopop, koga trebe da je briga što sam ja luda? I koga trebe da buni različitost? I dali sam ja luda?

Krstili si čoveci dete Oblak. Možda imaju razvijenu duhovnu energiju, ili je bilo oblačno vreme ka se deteto rodilo, a možda su čeli Majakovskog. I što se onda nekoj nebi zval Sunce?

Znajete onija ekspres brakove- do jučera se ne poznavali, d'n'ska ženata zapupavela, haos, ludnica, ovo-ono. Starci se vačaju za glavu. S'ga, ka su t'm'n izmirili računite za struju, ono njim došlo za naplatu TV pretplata I njivete zaokale za sadenje, trebe para znači, dokaral se carat do duvarat, oni trebe i svinjutu da zakolju! Maćata I baštata si još imenata ne znaju, ta če pa smišljaju ime na dete!

I teka dojde tija čaroban d'n ka se rodi jedno malečko anđelče i, ni krivo, ni dužno, dobije prvi poklon! Ime! Majćata mu se raduje, doji ga, celivuje. Baštata doodi. Sa, dali mu se raduje, ili mu gorušica ide, nečem da oratim, ALI! Majćata, ako u celutu ujdurmu neje izmislila kiko da ga nareče, pituje baštutu: "Mužu, ko da krstimo deteto?" On če, zamislen, da pogleda kroz prozor i, ako je dovoljno zaples i ako neje oblačno, če mu zasijaju oči i, sav ponosan na svoju originalnu ideju, če usklikne: "Sunce! Glede, ženo, kvo je ubavo! Ajde da ga krstimo Sunce!" I te ti rabota! Em originalno, em pozitivno, em srednji rod!

I teka detenceto počne od rano da se zlopati- zbog ime! I postane panker. Mislim, znajete kvo oču da rečem ;) I, na kraj, mislim da u gramatikutu trebe da uvedu smajliji ko znakovi na interpunkciju. A moja deca če se zovu Marija I Vuk. Prosto i jednostavno- zatova što sam ja Marilyn wolff. I, da, Vuk nema da ima dve k ;)

 

O jednoj ljubavi

Bio je jedan od onih što znaju da opčine, što znaju treptajem svog oka da skrenu pogled na sebe. Za njim su žene ludele. Znalo s eko prolazi ulicom kada njegovi koraci stupe na vreo asfalt. kao što bi se čestice prašine na stazi, kojom bi rešio d atog dana ocrta novu liniju svog đivota, uskomešale pod pritiskom njegovih odlučnih koraka, tako s eženski rod komešao pri susretu s njegovim samouverenim pogledom. Znala sam, uvek sam znala ko je tamo gde sve njihove oči gledaju.



Bogat je. Ima kuću u najlepšem delu grada. Otac mu je bio narko bos. Svi su to znali. pre dvadeset godina to nikome nije smetalo. naprotiv. Mnogi su se okoristili. Tako je stvarao dužnike. bogatstvo je raslo. Uporedo s tim rasla je i ljubav sina prema ocu. Obožavao ga je. za njega je otac bio nešto toliko sveto, da je znao, kao mali, danima da drži očevu sliku u ruci, da čežnjivo zuri u nju pitajući se kada će se tata vratiti sa puta. mnogo godina kasnije znao je da prekoreva sebe,d apriča kako je pogrešio što ga je toliko voleo. Nikada sebe nije ubedio u to. Uprkos tome što je već znao sve, što je znao gde je njegov ćale išao, šta je radio, s kime je provodio dane, i dalje je bio spreman da mu, u mahnitom zanosu, liže pete.



Bio je on jedan veoma srećan i veseo momčić. Za razliku od mnogih njegovih vršnjaka, on je imao sijaset mogućnosti. Bilo mu je dato da se istinski raduje svetu od istoka do zapada, od severa do juga. Nije morao da razmišlja o kori hleba, o poderanoj obući. A nije ni da je bio neki naduvenko. Večito vragolast i nasmejan. Ljudi su ga voleli. potajno opasan. pomalo su is trepeli od njega. Nisu znali d ali mu je otac išta ostavio u amanet. Otac, koji je umro u zatvoru i nikada ni za šta nije do kraja osuđen. Dokazi su nestali. Firme i lokali su ostali. Koja ga je to sila tako zaštitila, nikada se neće saznati. Stari je umro ubeđen u to d aće njegov sin miljenik znati kako da se snađe. I nije pogrešio u tome. "Mali" je imao izuzetan osećaj za ljudsku psihu, izuzetan šarm i, pre svea, dušu otvorenu, moglo bi se reći, sasvim dovoljno da ga ljudi prihvate kao pomalo čudnog prijatelja. Da ga prihvate kao dobrog,a opet pomalo hladnog. Znao je da ih, u isto vreme, i privuče i zbuni. Bilo je prilika kada su, u njegovom prisustvu, ostajali da bez teksta zure u neku neodređenu tačku.



Žene su volele taj osećaj. delovao je na njih kao pauk koji paučinom prvo lagano miluje žrtvu koja se tuda šepuri svojim krilcima, a zatim joj zaludi glavu smrtonosnim poljupcem. A on je voleo da se igra sa njima. Kao s mravima. Nije ih poštovao. Štaviše, posmatrajući ga iz prikrajka, stekla sam utisak da je on nekada toliko voleo, da se toliko davio u ljubavi, da se toliko davao, da sad više ništa od tih osećanja u njemu nije ostalo. Kao da se jedi. Kao da se sada sveti zato što mu je oduzeta tekućina iz Svetog Grala. Kao da više nije mogao da voli.



Zašto? zašto je tako zatvorio svoje srce? zabranio je sebi taj ružičasti pogled na svet, tu toplinu zaljubljenosti i ljubavi. njegova kuća je uvek bila puna. znao je on i za igru i za pesmu i za glumu. Bio je toliko svestran da nisi mogao da ga uhvatiš ni za glavu, ni za rep. Njegova opšta kultura dosezala je neverovatne visine. Možda je to i boi razlog njegove nesreće. Nisu ga shvatale. Doživljavale su ga kao boga. aon je bio samo običan čovek. Voljen, obožavan, ali dalek ovom svetu. Kao da taj svet više nije imao šta da mu kaže. Ali je imao on njemu. imao je da mu ispriča svoju priču. Svoju pravu priču.



Snežni dan u Moskvi ledio mu je obraze, a oko usana stvarao inje istaknuvši mu na taj način oštre, ali prelepe, crte lica i svetao ten. Nebesko plave oči spojile su se sa zaleđenim granama drveća, koje su ga pratile sve do pozorišta. Davala se Ofelija. kako je vreme prolazilo i predstava se približavala kraju, tako je on sve češće hvatao sebe kako uranja u oči te glumice sve dublje i dublje. Bila mu je kao grana. Tanušna. Povija se na vetru. Čas se uzdigne kao mit u nebesa, a onda se strmoglavo sunovrati na dno. Ali to je Ofelija. To nije mogla da bude ona. To je Ofelija. Ona je samo dobro glumi.



Dobio je kasnije priliku da se uvri da je bio u pravu. Nataša Petrovskaja, slikarka po profesiji, bila je, u stvari, jedna veoma uzdržana i tajanstvena žena. Proučavajući njeno ponašanje, čovek bi imao utisak da ona svojim životnim koracima igra neku maštovitu folklornu igru. Njen "hod" nikako nije bio pravolinijski. Možda se zato i sudarila s njim. Oni što u životu zanosne igre igraju, igre nalik plesu derviša, moraju nekad srce da okrznu o nečiju šaku, ili rame. ili da se suoče sa luciferijanski plavim očima i crnom kosom. Želela sam da izbegnem pominjanje Nečastivog u ovoj priči, ali u njemu samom je bilo nečeg nečistog, gotovo krvavo privlačnog. Dozvolila mu je da putuje po njenoj duši, da upoznaje njene planine, ravnice, reke, brda i doline. a on je, kao da je našao more meda, gnjurio sve dublje i dublje u dubine njene ličnosti. Ni danas ne zna d ali je sve bilo samo privid, iluzija. Ta žena ga je toliko očarala, da je mislio da mu je dovoljno da samo sedi pored nje i bio bi najsrećniji čovek na svetu. znao je da je takvo razmišljanje sebično i činio je sve da je usreći, da ona bude zadovoljna pored njega. A ona je bila umetnica. Duša od čvrste svile i žilavog lana. u njoj si mogao d asagledaš stamenu ženu vedrog pogleda na svet i palhovitu srnu. mogao si, negde u nekom majušnom uglu, primetiti i sitničavog mesečara, koji bi da, makar nesvesan svoje budnosti, prebroji sve zvezde na nebu. I jednu sićušnu zver, koja se bavila matematikom. A bila je i mačka. kao d aje sagradila drveni most između dve planete, pa živela kad joj se gde prohte. a u stvari je to sve bio jedan svet. Džungla od Rusije i džungla u njoj samoj. Vešto su se dopunjavale.



Jedan mali, ali neotuđivi deo nje, došao je kasnije. U početku nije ni bio njen,a li se tako uklopio u taj haos njenog življenja da, kad ga je jednom uglavila u tu slagalicu, više nije htela da ga pusti. on je postao boja njenog života. tako je ona to osećala. Mlada. Bujna. Hirovita. U negovom nemiru nalazila je svoj mir. I nije marila za njega, jer je znala da je srećan. Nije marila ni kad ga je ostavila, jer je znala da tako mora.



nekada čovek bude postavljen između dve vatre, pa izabere onu koja, naizgled, manje peče. neakda mu neku vatru nametnu i nema prava ni da bira. Mislila je da je u njenom slučaju tako. Jer joj je bilo zaprećeno. Njen brat je upao u neke dugove koje nije mogao da vrati. dugovao je nekom lokalnom oficiru sa brčićima. Stariji. Omanji. Zdepast. S razdeljkom na sredini kose. Večito u uniformi. Pred svetom ugledan domaćin. Udovac. Iza kulisa- vlasnik kockarnica. i jo[ koječega. Neumoljiv. Žena, ili smrt. Ona je izabrala da mu bude žena. Šta je žena sumnjivog stranca u poređenju sa suprugom poštovanog ruskog domaćina... Umetnica... Cenjena što zbog intelekta, što zbog prezimena. Znala je ona dobro kakvo breme to prezime nosi, ali.... brat... Tu nije moglo d abude ni reči...



A ljubav? A što taj brat nije mislio na nju kad je rasprodao imanja i nameštaj u kući? Što nije mario dok je dilovao? Zašto ne prihvati mir za svoju dušu? On je bio muškarac. Znao je da se spontano i stvarno zaljubi i nije razumeo vatrene iskre i proračunatost. a sve je to deo jedne devojke- žene u tim godinama. i te vatrene stihije su vrlo lako mogle da je sagore. Nije imao sreće da je upozna kasnije, kada su se, možda, sve bure u njoj smirile.



Možda je postala kao dobro staro vino. Pitka. Klizeća niz grlo. On ju je znao kao tortu sačinjenu od mnogo kremova, koji su ga zagrcnuli. kao kiselu vodu, čiji su mehurići eksplodirali na putu do želuca i on je počeo da boli. Suze su kapale iz očiju, a pluća ko d aje neko rastrgao i od njih napravio krošnju... A samo mu je rekla d aje zaboravi... zar je to toliko teško?



Odlazio je još mnogo puta tamo. Tražio je među prolaznicima. a ona kao da je u zemlju propala. Prijatelji bi zaćutali kad bi pitao za nju. Menjali su temu. Nije im bilo do toga da pričaju. Nije se imalo šta reći. aon je samo žarkoželeo da zna da je ona dobro. da uživa tamo negde, iako ga je povredila, iako je znao da, posle nje, više nijednoj neće verovati. Ljutio se na nju, bolelo ga je kao da je neko sirće na srce njegovo sipao. Ali je morao da je pusti. Baš zato što je bio sebično ljut i povređen. Spoznavši to osećanje, doveo je u pitanje suštinu svoje ljubavi. Jer ljubav ne može da ima dve strane. Kad voliš ne smeš da se ljutiš. Pusti je. Tako je govorio sebi. Pokušavao je da ne prihvati ljubav kao emociju, već samo kao osećanje. I umesto da se lagano prepusti toku života i vremenu i d adozvoli da sve mutne vode lagano oteku i da ostane medovina, on s egrševito borio sa izmišljenim demonima. I istrošio se.



Zato je sad tu gde jeste. Korača ulicama svoga grada, privlačan kao boja crnog vina, ali nem za otvorena srca i osećaje ljubavi.



Za nju kažu da živi loše. Muž je ne tuče, ne svađaju se, ali se i ne vole. Njoj je postalo svejedno. Vreme je izbrisalo skoro sve. Ona je utupila osećanja i kao da je zaboravila. On nije. On pamti sve. iako su prošle godine, više od decenije, još se pita da li bi ga prepoznala. da li bi joj srce poskočilo... kada bis e samo na ulici jednom sreli...

Ceca, Jeca i ostali- fenomen kritikovanja, iliti samoobmanjivanja da smo mozgovi

Jeste. Svi pevači, pevačice, učesnici reality programa i ostali o kojima se, u poslednje vreme, izuzetno mnogo govori u medijima, su samo lutke, marionete u rukama nekih većih i strašnijih sila. Stvar je u tome što tim lutkama očigledno odgovara da budu to što jesu, pa im samim tim odgovara i duhovni nivo tla na kome se nalaze. Ne podržavam. Oni svesno gaje te gljive, grinje i ostalo shto im pomaže da budu tu gde jesu. Ne odobravam ni ja pojedine kritičare, zato što nemaju nivo i njihove poruke ne udaraju na pravi način tamo gde treba, vec samo izazivaju ljutnju, ili podsmeh. Treba ljudima ukazati na ono što ne valja. Treba im ukazati zašto ne valja, ali treba uraditi to na pravi način, koji bi ta masa ljudi razumela. Imaju ljudi pristup raznim sadržajima. Postoje biblioteke, postoje zanimljive radio stanice, skoro svi imamo kablovsku. Problem je u tome što će masa ljudi, kada bira između Pinka i Discoverija, uvek da izabere Pink i nema šanse da joj se objasni da to nije dobro. Postoji problem na obe strane- kritičari chesto ne umeju da prodru u suštinu problema. Ljudi koji gledaju Farmu, VB, idu na Cecin cert, gledaju preljubnike- oni se oslanjaju na ono što nam je godinama ubacivano u glavu: da svako može da ima svoje mishljenje i da zbog toga ne treba da bude pljuvan i ismejan. I u pravu su. Ovog puta oni su u pravu, ali je problem u tome što je vecina njih sagradilo takav zid oko sebe što se tiče obozavanja Cece, Jece i ostalih, da retko ko sa drugačijim mišljenjem uopšte može da im priđe i da ih, makar spontano, navede na to da se zamisle oko nekih stvari. Oni žive u snu i njima je lepo. Isto kao što, s druge strane, mi živimo u nekakvom svom snu i, zbog nekih pljuvača koji ne poznaju načine za dobru komunikaciju sa ljudima drugačijeg pogleda na svet, ispadamo agresivni.

Na kraju se sve svodi na to da mi živimo u dva odvojena sveta, koji oba imaju i svoje vrline i mane, ali se ne razumemo. Uglavnom. Sve je zamršeno, isprepletano, kako god. Meni lično smeta što su ti ljudi- Ceca, Jeca i ostali, prihvatili ulogu marionete čisto radi svojih lišnih interesa i na taj nachin su postali isti ko oni koji ih drže u svojim rukama. Zašto? Zato što se bore za isti cilj- za lichne interese. Opet sa druge strane, vezano za one koji kritikuju Cecinu, Jecinu i muziku svih turbofolkera redom pre svega se osvrćući na njihov imidž, t.j. na ono što oni proklamuju u svojim pesmama (skoro svi izuzev Cece, jer, ruku na srce, ona ima ok pesme, ali nema glas), što se osvrću na silikone i na botox (tu uključujem i Cecu), na život na beogradskim splavovima i na moralno posrnuće njihove publike- njima moram ovim putem da poručim jedno: Nemamo ni mi, koji slušamo neke druge pevače i muzičare, ko zna čime da se pohvalimo. Jesu oni (ti "naši" muzičari) možda i uspevali da nateraju masu da se zamisli, da se pokrene, ali su se, uglavnom, u isto vreme, drogirali, opijali, orgijali i to rade i danas. Da li je to način života koji treba da prihvatimo? Ako želimo da budemo kritičari, moramo da budemo i samokritični.

O ulozi roditelja i uticaju devedestih,a i svih godina posle, na naš životni put da i ne govorim. Pre ih je bilo više neobrayovanih, ili čisto neiskusnih, pa su, gledajući kako da sklope kraj s krajem, prepuštali decu samu sebi, da se sama vaspitavaju i oblikuju svoj pogled na svet. Toj deci su najdostupniji bili Brena, Ceca i kompanija.Onda je došlo vreme da ta deca psotanu roditelji. Makar i obrazovani, oni ipak svojoj deci prenose ono što su ih njihovih roditelji naučili u tim famoznim kriznm godinama. A kriznih godina je uvek. Nekad narod jednostavno želi da opusti mozak gledajući i slušajući splačine,jer, posle psihički napornog dana, drugo ne može da mu uđe u mozak, što ne opravdavam.Kako da nije imao ko da ih nauči kao da se na pravi način relaksiraju, ako je to za njih ikako moguće.

Ova priča je izuzetno zamršena. Ne smemo joj prilaziti olako, ako uopšte rešimo da joj priđemo i da pokušamo d apromenimo tu realnost. ne sviđa nam se- menjajmo! Alo, ljudi, hoćemo li preko leševa d agazimo da bismo nešto promenili? Mora to na drugačiji način.

Priča o Vremenu II

„Putovanje u sebe je, možda, jedino pravo putovanje.“ Ispitujemo se, preispitujemo, sklapamo kockice, brišemo neke stvari. Ali, te izbrisane stvari uvek ostaju negde u nama. One su deo nas i prate nas gde god da krenemo. Ponekad se jave u snu tek da nas podsete da nisu izgubljene. To su ti trenuci kada naša snaga dolazi do izražaja. Da li je imamo onoliko, koliko treba, da bismo zdržali te naboje prošlosti? Da li umemo da se suočimo sa njima, kada nam dođu u san, ili nam isplivaju pred očima samo zato što nas je neka sitnica podsetila na njih? Da li je ugodno sećati se? Da li smo dovoljno sazreli da sećanje prihvatimo samo kao nešto što je bilo, bilo je lepo, ili ružno, ili nešto između i nikada se više neće vratiti, ili, ako se i vrati, ako neko, ili nešto, odluči da nas podseti, da ne miruje, da li ćemo uspeti da se uhvatimo u koštac s tim na pravi način? Prihvatiti sećanje samo kao sećanje nije lako, ali je moguće. Izuzetan je osećaj kada se setite nečega, što vas je nekada tako uzrujalo, i primetite da sada ne osećate ništa.

Pitali su jednog pisca jednom koliko je intervjua imao do sad. Upravo taj pisac je izgovorio i prvu rečenicu, koju napisah u ovom poglavlju. Rekao je da ih je imao na hiljade, jer pisci svakodnevno vode intervjue sami sa sobom. I nekako me tim rečima natera da se setim nečega, a onda da odem u neke dubine, u nešto što bi moralo da bude duboka i daleka prošlost, u nešto što to i jeste. Sada kad vratim film, svejedno mi je. Ali onda...

Imala sam i ja jedan pravi intervju. Za novine. Pitali su me odakle mi inspiracija da napišem onakve pesme. Izgovorila sam nešto u stilu: „Družila sam se sa raznim ljudima u svom životu. Neki od njih su bili narkomani. Bolela me je njihova tuga i nemoć,a nekad i nedostatak želje da se izbore sa svojim porokom.“ U stvari, nije da sam bila zbunjena tim pitanjem. I nije da je odgovor bio potpuno neistinit. Ja ne umem da lažem, niti to želim. I kada god pišem bilo šta slično ovome što sad pišem, ja sam inspirisana svetom oko sebe, stvarnim ljudima i događajima. Kao da nisam dovoljno zrela da bi me na to potakla moja unutrašnjost. A kada izvrnete priču, istresete, izgužvate, probate da je pojedete, vidite da, u stvari, osećate mene, ali to samo ako ste dovoljno široki da prepoznate i neke druge ukuse i mirise, osim onih koje daje pečeno meso, krompir, jednom rečju- hrana, koja nije duhovna.

Nisam bila zbunjena. Ni uplašena. Ja, u stvari, ne umem da definišem taj osećaj. Svakako nije bio prijatan, a razlog tome je to što sam znala pravi razlog zašto su moje pesme, pisane pre više godina, onako teške. Nisam se setila, znala sam, jer je on, razlog, još uvek živeo u meni. Znao je na momente, a i na neke duže periode, da se smiri, nekad da ga i nema, a onda bi eksplodirao i ta bi me eksplozija emocija tako jako odgurnula, da bih se zalepila za zid svoje čaure, koju sam dugo tako fino negovala.

Neki bi to danas nazvali depresija. Ja bih to tako nazvala pre 4-5 godina. Sada mi se to sve svodi opet na jednu reč, ali drugačijeg značenja- slabost, a možda i nemoć, neumeće. Kao da nisam bila dorasla problemima koje sam imala. Jednom problemu. Opstanku posle završetka studija.

Nije to došlo odjednom. Sve ima svoje korene. Ako se vratim još korak unazad, prinudiću sebe da se vratim i u jedan drugi, ne tako lep i prilično začaran svojom posebnošću, svet. Ljudi koji su obeležili celu jednu godinu. Pitam se kako su došli tu, zašto smo se upoznali...

„Kako sad, kako su došli?“ Začu se besan glas advokata. „Sama si ih pozvala. One noći kad ste se napile sa onom naizgled plavušom, psihopatom, kako bi ti sad rekla. Ja se pitam zašto se ti sve ovo pitaš. Da li želiš da je zaboraviš? Da ne pamtiš da postoji... Nisi li dvolična, ženo? Nekad ti je bila drugarica, skoro da se niste odvajale jedna od druge, a već duže vremena je ona za tebe samo psihopata, osoba sa kojom ne želiš nikakav kontakt. Da li je to u redu?“

„Aman, čoveče, i sam znaš kako je sve krenulo, kako se završilo i zašto! Zašto me sada ispituješ?“

„Zato što imam utisak da pokušavaš da potisneš negde duboko u sebi osećaj neke krivice. Kao da si nešto uradila njoj, pa ti je sad krivo. Kao da bi, možda, htela da joj se vratiš?“

„Ne bih joj se nikad vratila. Jedini osećaj krivice, koji imam prema njoj, je taj što sa joj dugo ćutala radi mira u kući.“
„Radi mira u kući, ili zato što si se osećala toliko usamljeno i zanemareno od svih, a jedino je ona sate provodila s tobom, pa si se plašila da ćeš je izgubiti. Bile ste jedna drugoj prozor u svet. Čovek se plaši kada mu se nagovesti lomljenje tih stakala.“

„Nema tu filozofije. Otišle smo predaleko. Zavukla me je u neke svoje dubine, koje nisam umela da podnesem. I opet joj na kraju nisam rekla sve. Ostavila sam joj mesta da učini zlo sebi i drugima. Ne znam da li je dovoljno jaka da to ne uradi i da izdrži među zidovima koje je sama izgradila.“

„Možda su ti zidovi srušeni? Ti godinama ne znaš ništa o njoj. Zašto sputavaš svoju želju da išta otkriješ? Zašto se plašiš da opet potegneš to pitanje, koje te, očigledno, muči. Taj grad nije tako daleko. Štaviše, imate zajedničke poznanike. Možeš da pitaš nekoga. Ti se ponašaš kao da se priča nije završila.“

„Priča se jeste završila. Zato i ne želim da kopam po kontejneru u koji sam spakovala prošlost. Nije vredno.“
„Ženo, ja te poznajem, izgleda, bolje no što ti poznaješ samu sebe. Ne plaši se tuđe reakcije na tebe! Tek kada budeš spremna da se sretneš sa nekim osobama bez pitanja u glavi kako će oni reagovati na susret s tobom, tek ćeš onda moći da kažes sebi da je kraj. Tada ćeš osetiti i znati da vraćanje na taj deo života više nije potrebno, zato što si lekciju i pouku, koju si iz nje izvukla, dobro zapamtila i naučila da je primenjuješ u sličnim situacijama. Kod tebe je simptomatično to što se svojski trudiš da ostaneš ti, da ostaneš ista onakva, kakva si bila pre godinu, dve, tri... Nije to loše, ali bar nauči da ne grešiš isto. Slatko je to, ali nije korisno. Pouke koje izvlačiš neka ti budu ploče kojima ćeš izgraditi kaldrmu do svog spokoja.“

„Jesam li ti rekla da ućutiš?“

„Kako da ućuti, kad ga boli ono što si meni uradila?“

„Ćuti, ćuti, ćuti, molim te, ne mogu da vas slušam!“

„Kad sam ti trebao, slušala si me“, izgovori hipik i dalje zureći kroz onaj prozor. Sivi prozor. U mraku. Jedina prošlost koja je završena, a da nije ni postojala. Ne smem joj dati realno ime.

Priča o Vremenu

Radna verzija naslova: "Kako je idiot sistematski uništavan od strane iskrenih dušebrižnika"

Oni su bili tako uporni i toliko dosadni, da mi je u jednom trenutku došlo da lupim šakom o sto i urliknem besno: “Dosta!!!“ Penjanje na frižider je ionako u našoj kući odavno zabranjeno. Ljuštim krompir, a oni zvrje, jure, kikoću se ko da im je poslednje. Nema za njih napolje, nema ni unutra. Kao da su van vremena i porstora. Kao da su odavno stigli negde, gde se ja toliko trudim da doprem, a nisu se ni borili za taj put. Kao da su oduvek znali kako treba i kako mora da bude da bi bilo ispravno. Nekad imam utisak da su bezlični, nemaštoviti. Kada ih oteram u ćošak, znaju da satima tamo ne rade ništa. Nekad se lagano iskradu sednu ispod prozora u mračnoj sobi. Imaš utisak da meditiraju. Deluju tad kao da su beskrajno nesvesni svog postojanja i sveta oko sebe. Kao da ulaze u nekakve predele duše, koji ih zovu u večite smiraje. Kao da, dodatno spoznajući sebe, oni bivaju sve sigurniji u svoje daleke izvore, iz kojih su potekli. Njih nije briga da li ću pričati sa njima, ili ću samo biti tu, posmatrati ih, proučavati, ili ih neću ni pogledati. Nekako su sigurni da će ostati tu. Da ću ih pustiti da me gnjave, da mi šišaju kosu svaki put kada im se prohte da uzmu makaze u ruke.
Danas su baš preterali! Danas sam rešila da im se najebem keve! Slušajte vi, sotonjare jedne! Ili ćete da mirujete, ili idete van! Ali baš baš van! Izem vam vašu buku! Onaj plavokosi samo me pogleda pogledom tipa „već viđeno“ i nastavi da drema pored prozora. Znam ja, čeka on svojih pet minuta. Advokat, jedino se on još uvek blago iznenađuje ovakvim mojim reakcijama, prekrsti svoje ionako nekako uštogljene ruke i lagano ih, uz značajan osmeh, spusti na sto i isprsi grudi ko klinka koja još ne zna koje su prave vrednosti u životu, pa prsi sise sve u šesnaest. Prostreli me nebo plavim očima i, onako sa pola glasa, izusti: „I, šta nam možeš?“

„Šta vam mogu? Mogu, recimo, da vas izbacim odavde. Dosta ste stanovali tu, jeli, pili besplatno, lumpovali, a zauzvrat ništa korisno niste dali. Nijednu lekciju, nijednu pouku. Ama baš ništa! Mogu, na primer, i da vas ubijem! A mogu i da vas iskoristim! Kako? Tako što ću vas ubaciti u priču.“

„Ali ti si to odavno uradila. Mi smo od početka deo jedne priče. Šta je tu novo?“

„Novo je to što će sad ova priča biti napisana. Ali vi nećete biti glavni likovi. Bićete nešto sasvim drugo. Meta. Ono nešto što ću morati da razorim.“

„Slušaj. Nemoj da mi govoriš iz budućnosti. Ono što sad govoriš, to ne misliš. Pomislićeš nekad, ali ne sad, i pitanje je koliko ćeš uspeti da se izboriš sa tim teretom, da li ćeš uspeti da stigneš do cilja. Sada budi iskrena i prema nama i prema sebi. Da li si dovoljno jaka da kreneš u tu pustolovinu?“

„Da li sam jaka? Kako, pa ja sam oduvek jaka! Naravno, krećem već odmah!“

„Ako si jaka, zašto si čekala do sad? Zašto ti je milion puta ova ideja prošla kroz glavu, a još nisi krenula ka ostvarenju. Godinama odlažeš. Zašto?“

„Pusti me da krenem! Ja sam sad to čvrsto odlučila i neću odustati. Nekada sam odlagala. Možda sam bila kukavica i plašila se šta ću sve otkriti o sebi. Možda nisam ni htela da pogledam unutar sebe. Uopšte ne želim da razmišljam o tome, želim da krenem!“

„Onda kreni već jednom! Samo, dok koračaš tim putem, imaj na umu da ćeš mnogo puta svesno raditi na svoju štetu. I, molim te, pošto si odlučila da praviš tu retrospekciju događaja, a ja ti sad pričam o onome što će tek da se desi i na osnovu čega ćeš tek izvlačiti pouke, najiskrenije te molim da se, kad budeš tumačila prošle događaje, i osećanjima vratiš na njih. Da ih iznova proživiš kao prvi put i da ih tek onda beležiš. Jer ti sad deluješ u vremenu koje je buduće onom što se več desilo, a što je osnova za početak ove avanture. Kreći! Kreći i ne spuštaj krila!“

Znam da letim? Znam da letim!

I krenuh polako, u osvit večeri da redove ispisujem. Lako je reći budali da je svet ne okrugao, nego uvijen u osmicu i osmišljen tako da na kraju svako stigne na kraj puta ne dobivši kartu za nazad. lako je zapovediti klipanu da zagazi u kišnicu, kada znate da će to i sam uraditi, bez da ste mu išta rekli. Lako je slagati nečoveka da je dobar, jer niko ne veruje da je loš. Lako je otići od nekoga, ako mu ništa za uspomenu niste ostavili, ako ništa niste dali. Teže je prihvatiti činjenicu da ste tog trena, kada ste otišli, izgubili nekoga, ili da njega boli što je izgubio vas. S druge strane, vredi li? Vredi li uopšte ostati, ako taj neko sputava krila vašeg let? Ako vam ograničava vidokrug? A kako vi letite? Znate li vi da letite? Da li se umorite? Šta tada želite? recite mi, pa ću vam ja reći da li zaista umete da letite. Haotični su svetovi danas. U tome je njihova draž. Ko god pomisli da je svet samo jedan, vara se i ograničen je, štaviše uskraćen za minimum sedam milijardi svetova. Možda oni i nisu tako važni. I taj jedan je ogroman i ogromna je ta sila što nas tera da verujemo da ima još nešto, još negde.Da nismo sami. Da li smo mi tvorci? Da li smo na pravom mestu, u pravo vreme? Jesmo' uvek na pravom mestu i u pravo vreme. Iz ko zna kog razloga. Ako vas zanima- otkrićete. U suprotnom- pustite život da vas nosi i uživajte, ne lomite se ako se lomiti nije vredno. Da li je vredno? Kazaće vam se samo, ako budete umeli da vidite van okvira slike i kroz platno. Kako naučiti to? Samo dobro otvorite svoje fizičke oči i blistavi um. Otvorite vrata svog razuma i učite. Odškrinite vrata srcu kad osetite da je to to, da treba tako. Kako znati da je to to? Kazaće vam se samo, ako budete umeli da oslušnete srce čoveka, ili žene preko puta vas. kako naučiti to? Naučite oči da slušaju. Teško je i treba vremena... Da, teško je, ali vredi. Lako je osetiti očima kada dopustite tudjem srcu da vam do njih prostre svoje pute. Ali, pazite! Odškrini vrata, lomi se ako je vredno, odbaci negativno i tako bliže i tako slično... Sve su to ograničenja. Sve je to mač sa dve oštrice. Sve je to nešto što može da nas odvede u bolje sutra, a može i da nas sputa. Pitaću vas nešto, a vi razmislite o tome: da li je vredno stavljati ograde oko sebe, ograde, koje će vas štititi od vetra koji zaarlauče kroz širom otvorena vrata i od stepenica koje vode u neku vrstu ambisa, gde se skoro sve kosti lome. Da li je vredno stavljati ogarde koje će vas štititi od patnje i bola? Ne mislim, pritom, na ograde koje ličnost sama, poučena ličnim iskustvom, postavlja. Mislim na preventivne ograde. Na ono- neću, jer drugima je loše zbog toga, možda ću i ja patiti, a ne želim to. Kao i uvek, imate izbor. Vaše je. Na vama je. Možete ili da osmatrate, procenjujete, analizirate, a možete i da se, jednostavno, pustite. Čovek se lakše uči kad udari o kamen, kad se razbije o stenu, kad se oklizne, padne, pa vidi zvezde. Neki se plaše, znam. Priznajem da se, donekle, i ja plašim. Nekad ne umem da objasnim ni čega se to tako plašim. Čini mi se, kad se tako zamislim, da se ja, u stvari, zemlje plašim. Ne mrti. Ne groba, nego zemlje sopstvene duše ja se plašim. Plašim se da kopam raku u njoj. I sada, dok mislim na to, dok zamišljam tu sliku, kao da osećam bol, kao da se neki otpor rađa u meni. Kao da kaže: "Ne!" Ali bih zato vrlo rado da poletim. Zato što to umem. Ko golub pismonoša otisnem se do nebeskih visina. Obično se to desi kad srce zadrhti. letim i sanjam i srećna sam. Možda i znam kako će se završiti' bolom, patnjom i besom, ali bih da probam. Ima nešto što mi nikad ne da mira, a to je izazov, želja za sticanjem iskustva. Na svaki poziv života odgovaram. Ubedim sebe da je lepo, pa plačem kad vidim da nije, ali to sam ja. Ko zna, možda ja i volim tako. Ne da mi moja kruta zemlja da otkrijem. Zato zemlju ne dodirujem. tu su skrovišta neka druga. Nije bez razloga za raj nebo određeno, a za pakao zemlja. Niti je do neba, niti je do zemlje lako stići, kao što ni raj nije najveća đakonija na svetu, a ni pakao najveći smrad, ali lakše je razgnuti baršunaste oblake, nego motikom na tvrdu i suvu zemlju udariti. Nekad mi se čini da idem linijom manjeg otpora. Dajem srce svima koji ga od mene traže, a i onima koji ga ne traže. Sklona sam da dam srce onima koji traže moje telo. Znam, naprosto sam sigurna da vam ovo sad tako patetično zvuči, da vam dođe da od muke povraćate. Sad ide onaj povratni udarac. Da li je zaista tako? Da li ja stvarno dajem svoje srce, ili samo mislim da je tako? (zašto nemam mira- kad god krenem da pišem, neko mora da bane na vrata! idite dođavola, ostavite me na miru i, jebem mu sve, kucajte na ta vrata! Pokušavam da se koncentrišem i da odgovorim na pitanje, jer, upravo sam uletela u sebe i ne želim nikakve zvuke da me ometu u tome). U stvari, Eto-' ipak ne dajem srce bash svima. Zvuk Skajpa me upravo podsetio na to. Odbila sam poziv za sutrašnji koncert u Plovdivu. Znam i zašto. Nisu pare u pitanju, nije ni odsustvo energije, ali jeste odsustvo volje da provedem taj jedan dan u društvu osobe koja me pozvala i u društvu još nekoliko njemu sličnih osoba. Šta ću kad ne volim taj fazon Mekdonaldsa. Sa njim ne umem da letim. Ne želim. Osećam se snobovski tad grlim svog psa u duši što jače mogu, da što jače zareži. aonda, akd ga pustim, on reži i dalje. Skoro sam letela u neke čudne visine. Neshvatljive za mnoge. Za mene zanimljive. Dobila sam prekor od nekih ljudi. Neki su me razumeli. Neki su ćutali. I još neki su ćutali, jer nisu znali. Elem, zašto pričam o tome? Zašto mi je važno ko je ćutao, a ko ne? Da li je u biti čoveka da strepi od mišljenja drugih? Da li je to bio let? Možda nije, zato što u vezi njega pominjem ljudski faktor, a za let su potrebne ptice. Ipak, ja mislim da jeste. Bio je to let u nešto novo. Neko mi je ejdnom davno rekao da čovek kad leti mora da očekuje da se umori, ili da se ne iznenadi ako mu i krilo bude slomljeno. Tada nisam ništa rekla. Sada znam da čovek i kad trči može da se umori, čak i nogu da slomi- što u prenosnom smislu, što zaista. Da li je, onda, bolje trčati, ili leteti? Dok trčim, vidim oko sebe šumu, drveće, možda nekad jedva nazrem sunce. Ponekad vetar mi smrzne lice. Dok letim, taj isti vetar zabija se pravo u oči, nanose peska mi nosi. Sunce prži toliko da mi lice za tren porumeni. Onda me noć ohladi svojim mrakom malo plavim i blago zelenim. I nekad ružno studenim, toliko oštrim da mi srce bode i bes izaziva. Nekad umem da ga utišam, a nekad kulja iz mene. Imam utisak kao da iz mene kulja hiljade zmija, ko da me guše. kao da bih u svakom trenu krenula da se derem na svakoga ko mi stane na žulj. A onda upitam sebe: čemu to? Šta će mi to doneti? Da li ću olakšati sebi? Ne znam. U stvari, znam- probala sam. trenutno zadovoljstvo jeste, ali kad pomisliš da si drugome naneo bol, javlja se tuga. I sve se zavrti u krug. Da li vi trčite noću? Kakav je osećaj? Ja samo letim. Nekad imam volju i da potrčim. U stvari, nekada želim da se neke stvari dese brzo, ali mi retko padne na pamet da, da bi se to i ostvarilo, za svog tog leta treba malo i da potrčim. Da pojurim. Leteti je lako, verujte mi! Lakše no trčati. U letu samo raširiš krila i nabaciš sliku na oči. Probajte! Ko probao nije, ne zna o čemu ja to tako budalasto i sveže iskreno sada pišem. Zamislite dve ruke koje vas hvataju za dlanove, koje vas vuku visoko, a onda vas naglo puste. Dok vas vuku, sve vas miluje, sve vas voli, sve vam vetar u leđa duva. A onda vas puste! snalazite se sami! Kako tad ostati u letu? Kako ne pasti? Kako ne slomiti se, ako ste već naučili da nije vredno? Upozoravam vas. Morate imati volju. Morate iskreno da želite. Letenje se uči isto kao i hodanje. Možda je i teže, jer čovek nema krila. Nekome je i nedostupno, jer nema ni pomisli u njegovom mozgu o tome da može da leti. Neko se plaši. Normalno je. Ni detetu nije svejedno dok pravi prve korake, ni čoveku koji je tek ustao iz bolničkog kreveta. Poletiš, padneš, nekad i kloneš duhom. Težak je to trenutak kad moraš da sakupiš svu snagu i da kreneš dalje. Da opet poletiš. Možda tada osećaš teret koji te vuče dole. Sklon si da kažeš "Ne mogu", "Ne želim". Možda i stvarno ne možeš i ne želiš. Nije u tome poenta. Pitanje je šta ti zasta treba. Prvo pokušaj da skineš taj teret. Da bi u tome uspeo, način na koji ćeš se sa tim teretom izboriti i zbaciti ga sa sebe moraš da potražiš od sebe. Znam, eto, javlja mi se moj glas. Kaže:"Teško je, ne znam kako to da uradim, kako da otkrijem šta želim." Ubedi ga, prosto. Reci mu da treba da siđe. reci mu da se ne bojiš. Nekad se i na silu nasmeši. I to pomaže. Ako nemaš sa kim da pričaš, ili te niko ne sluša- nije ni to problem. Piši, ako već ne možeš da pričaš sa sobom, ili sa svojim drugim ja, alter egom. Pokušavaj svašta, samo neka te ne pobedi smrknuto lice! Ptice sa smrknutim licem ne lete. Ptice ni ne znaju šta je to. One i tužne, možda zato što je njihovo ptiče nastradalo, lete i odlaze u tople krajeve. Njih ćeš po glasu i očima poznati da žale, ali njihov nagon za letenjem ostaviće te bez daha! Probudi taj nagon! stvori sam sebi vetar u leđa! Nađi način! Kako? Ni ja još ne znam. I ja još ispitujem sebe. Ovo pišem u trenu dok ne letim. Sada sam tu, među svima onima koji pokušavaju da uzlete. Nema nikoga da mi kaže kako. Niko i ne želi. Ja samu sebe ubeđujem da mogu, jer znam da umem da letim i da je to meni lako. Uzleteti- to je već nešto drugo. To je proces jedan veoma složen, kao lavirint. Ipak, nije nerešiv. Nekad i mašta daje krila. Ja uvek nađem o čemu da maštam. Često nađem i kako da praštam. Često i sama otkrijem da ja oproštaj treba da tražim. Ali to nema veze sa uzletanjem. To upravo izbija iz mene. Ja uvek samo kažem "Izvini". Neko će tu reč nekada znati da ceni. Oni što se vama ne izvine nisu vas vredni. nih zaboravite. tako, kad vas neko nešto sasvim malo čačne, ili kad je neko mali, a uspe da vas čačne, zaobiđite ga, ma koliko ranjivi bili i ma koliko vas bolelo. Nije vredno pažnje. Morate naučiti te male stvari, male kamenčiće, odbaciti od sebe. Kamen po kamen i stvara se velika gromada. toga se lišite na vreme. Nego, da vam pričam. Letela sam jednom na jedno čudno mesto. Jako slično ovom. Puno ljudi. Savršeno. Krilima sam im milovala lica. Bila sam im prijatelj, ali, u dubini duše, znali su da sam Tvorac njihov. Bili su jaki i zamalo su pronikli tu gde živi moje telo i duša u sklopun njega i ono u sklopu duše moje. Znam da su znali da, kako sam ja uspela da odletim kod njih i da im kreiram stav, tako i oni mogu meni da dolete i da kreiraju moj. Bili su nasilni. Postali su siledžije mog razuma i strasti. Da li iskustvo, da li pomoć ljudi,a li ja sam nekako izletela sa tog mesta i isterala njih iz sebe. Više nisu deo mene. Sad su neki drugi tu. Nije ni važno. U stvari, jeste. kako znaš da letiš, tako moraš da znaš i da izletiš ako slučajno uđeš u neku kuću u kojoj je mrak i prozori se već zatvaraju. Nekad su uzletanje i taj brzi beg u realnost ključ za uspeh, ključ koji štiti od nepotrebnog pada. Ja ga stalno gubim, ali vam prijateljski savetujem da ga vi ne gubite. Lakše je ključem otključati vrata, nego obijati ih. Provereno znam. Ako niste, probajte obe stvari i vidite da li vam je bolje kad vas boli ruka, ili kada nasmejani uđete u taj novi svet ka kojem vas ta otvorena vrata vode. Odbacite male negativne nebitne stvari, ali mrvice pozitivizma uvek kupite i nsite sa sobom! Mrva po mrva i dolazi osmeh.Osmeh po osmeh i dolazi radost. radost po radost i dolazi blagostanje :) I sve je lakše leteti tad. Imam mnogo toga da vam napišem. Gde sam sve letela, kuda sam bila, kako sam pala i šta sam iz toga naučila. Pisaću kad mi je volja i ne zanima me da li ima ko da me čita. Meni je sad lakše :) Sebično, znam, ali priznajte da u životu čovek prvo misli na sebe. Čak i onda kada pomaže drugima u nevolji, ili u čemu god, on to radi zato što ga sreća drugih čini srećnim. Njega samog!