Car i brod

Ka beo malečka, sečam se, učeoše me da kazujem da sam iz Dimitrovgrad. Kvo če kazujem da sam iz Željušu ili iz Kusu Vranu, ka za nji nikoj nadole po Srbiju neje čul... Jednuš mi dojde na gosje drugar iz Rumu. Odavna beše, ne sečam se osnovna ili srednja škola. Dojde čovek, nastani se u Balkan. Eli tgaj beše popularno dopisuvanje preko pravu poštu. Ja beo pratila na jedne novine deka oču se dopisujem, naćitila sam si opisanijeto, volim sve što vole mladi i rok muziku, poeziju i koj znaje kvo sve ne. On našl tekstat, dopapdal mu se i počemo si pračamo pisma i on reši d adojde da vidi koja sam. Šetamo mi po grad. Beše sramota da idem pri njega u hotel, čistačćete odma si pomisle svašta, pa d ani ne pronesu. teka se orateše. A on donel čudo albumje da mi pokayuje sliće iz njegovu prošlost. Sedomo u Vožd (sa veče tradicija na Caribrod, tgaj beše od novite kafići). Razgrnu on slićete, gledamo, gledamo, zamlačuva me dva sata, ja samo što ne zaspa. Vide deka sam utnula i reče ajde da idemo u govornicu da se javim na drugara. Otidomo ni u halo govornicutu do poštu, mobilni još beoše luksuz. On doduše noseše nekvu kantu koja poveče ličeše na tranistor s antenu prilepenu s lepljivu traku. A i tija "tranzistor" beše u poluraspadnuto stanje. Orateše da ga je sam sklopil.

Elem, izoka on drugaratoga i, teka nekako podsmešljivo, mu kaže: "Pogađaj iz tri puta gde sam." Ovija nagadža, razbra se ne pogodi. "U Dimitrovgradu sam." "A? Gde si? Gde je to? Nikad čuo..." I ja tgaj razberem da i za Dimitrovgrad čoveci nesu čuli. I si izvedem zaključak da je svejedno dali sam iz Dimitrovgrad ili iz Caribrod, nema veze što nesm ni iz Dimitrovgrad, ni iz Caribrod. Ako mi Dimitrovgrad zvuči savremeno, Caribrod mi zvuči aristokratsći.

Pak ka beo malečka, sečam se, mnogo sam mešala Caribrod i Carigrad. I prosto mi je bilo čudno ko smo tolko malečći, a carsći grad. TgTgaj još ne znajeje ništa odi istorijutu. I si zamišljaje ko u Caribrod-Carigrad mora da je imalo car ko u bajćete čim se teka zove.

Imala sam  6-7 godine ka me prvi put vodiše u grad. Sečam se, če me vode u Šišti Pišti nešto da mi kupe. Obu mi mama farmarće, nekve moderne s pertlu, mene mi se ič ne dopadaoše. Košuljću odozgore odi oneja s golemete kragne, ko za svadbu. Ja sam đu uvatila pod ruku i dzjapam po izlozite a ono mi milo... Posle dva d'na teja farmarće uzo pa đi iseko s makaze da ličim na rokera. Po uzor na brata mi od tetku, Zorana Zajka. Dičim se ja teka što sam došla u grad, gledam kaldrmutu, gledam barakutu na Pavliončeto, pa se čudim- nema palata, nema ništa. Kam ga carat? Sram me da pitam. Narod priodi, svi se pozdravljaju, ide šega, ide orata. Ja pa poče da si didzam nosat u orlite deka vido deka mojti nekvi mnogo poznati u GRAD. Drža me tova jedn dn i posle pišlemeto pak poče da se krije zadi kavtorat ka ulezne čovek doma.

U sledećete dve tri godine sestra mi se zadevojči, poče da izlazi po grad, drugarće iz školu nju doode doma. Vidim, svete kažu Caribrod, ne Dimitrovgrad. Svete kažu čaršija, ne grad. I kažu korzo, a ne šetnja ili rasotka. A korzoto beše tgaj u glavnutu ulicu. Pa odi jednutu stranu idejemo neženjenite, a odi drugutu ženjenite. I ja se svrstavam u neženjenite jer dušu vadeje na sestru mi da me vodi u grad i ona beše primorana.

I teka ja zapamti Caribrod po korzo, čaršiju punu s narod koji sve poznava mojiti iskreno i od srce se raduju jedni na druđi. Zapamti ga po starutu kaldrmu, po Šišti Pišti, po Šiklju i Šurdu, a i po kulturnutu elitu, koja nekad stvarno beše tekva, pa nesu samo išli na sve predstave i događaji da đi vidi narod, nego imaše s nji i kvo da se produma. oni znajeoše i koje obleklo je za restoran, koje za kino i pozorište, koje za kafići, svadbe. Mene me je sestra mi vodila u ČARŠIJU u Kvin, u staroto disko u DOMAT KULTURE (i dnska si ga teka okam), u Oskar, Hir...

Dimitrovgrad. Imeto mi je upisano u nekoji dokumenti. Ka me pitaju odakle sam, kažem iz Dimitrovgrada, pa se ispravim, kažem iz Caribrod. Može Dimitrovgrad da piše kude oče. U srceto piše Caribrod, promenili zvanično imeto, ili ne...