„Putovanje u sebe je, možda, jedino pravo putovanje.“ Ispitujemo se, preispitujemo, sklapamo kockice, brišemo neke stvari. Ali, te izbrisane stvari uvek ostaju negde u nama. One su deo nas i prate nas gde god da krenemo. Ponekad se jave u snu tek da nas podsete da nisu izgubljene. To su ti trenuci kada naša snaga dolazi do izražaja. Da li je imamo onoliko, koliko treba, da bismo zdržali te naboje prošlosti? Da li umemo da se suočimo sa njima, kada nam dođu u san, ili nam isplivaju pred očima samo zato što nas je neka sitnica podsetila na njih? Da li je ugodno sećati se? Da li smo dovoljno sazreli da sećanje prihvatimo samo kao nešto što je bilo, bilo je lepo, ili ružno, ili nešto između i nikada se više neće vratiti, ili, ako se i vrati, ako neko, ili nešto, odluči da nas podseti, da ne miruje, da li ćemo uspeti da se uhvatimo u koštac s tim na pravi način? Prihvatiti sećanje samo kao sećanje nije lako, ali je moguće. Izuzetan je osećaj kada se setite nečega, što vas je nekada tako uzrujalo, i primetite da sada ne osećate ništa.
Pitali su jednog pisca jednom koliko je intervjua imao do sad. Upravo taj pisac je izgovorio i prvu rečenicu, koju napisah u ovom poglavlju. Rekao je da ih je imao na hiljade, jer pisci svakodnevno vode intervjue sami sa sobom. I nekako me tim rečima natera da se setim nečega, a onda da odem u neke dubine, u nešto što bi moralo da bude duboka i daleka prošlost, u nešto što to i jeste. Sada kad vratim film, svejedno mi je. Ali onda...
Imala sam i ja jedan pravi intervju. Za novine. Pitali su me odakle mi inspiracija da napišem onakve pesme. Izgovorila sam nešto u stilu: „Družila sam se sa raznim ljudima u svom životu. Neki od njih su bili narkomani. Bolela me je njihova tuga i nemoć,a nekad i nedostatak želje da se izbore sa svojim porokom.“ U stvari, nije da sam bila zbunjena tim pitanjem. I nije da je odgovor bio potpuno neistinit. Ja ne umem da lažem, niti to želim. I kada god pišem bilo šta slično ovome što sad pišem, ja sam inspirisana svetom oko sebe, stvarnim ljudima i događajima. Kao da nisam dovoljno zrela da bi me na to potakla moja unutrašnjost. A kada izvrnete priču, istresete, izgužvate, probate da je pojedete, vidite da, u stvari, osećate mene, ali to samo ako ste dovoljno široki da prepoznate i neke druge ukuse i mirise, osim onih koje daje pečeno meso, krompir, jednom rečju- hrana, koja nije duhovna.
Nisam bila zbunjena. Ni uplašena. Ja, u stvari, ne umem da definišem taj osećaj. Svakako nije bio prijatan, a razlog tome je to što sam znala pravi razlog zašto su moje pesme, pisane pre više godina, onako teške. Nisam se setila, znala sam, jer je on, razlog, još uvek živeo u meni. Znao je na momente, a i na neke duže periode, da se smiri, nekad da ga i nema, a onda bi eksplodirao i ta bi me eksplozija emocija tako jako odgurnula, da bih se zalepila za zid svoje čaure, koju sam dugo tako fino negovala.
Neki bi to danas nazvali depresija. Ja bih to tako nazvala pre 4-5 godina. Sada mi se to sve svodi opet na jednu reč, ali drugačijeg značenja- slabost, a možda i nemoć, neumeće. Kao da nisam bila dorasla problemima koje sam imala. Jednom problemu. Opstanku posle završetka studija.
Nije to došlo odjednom. Sve ima svoje korene. Ako se vratim još korak unazad, prinudiću sebe da se vratim i u jedan drugi, ne tako lep i prilično začaran svojom posebnošću, svet. Ljudi koji su obeležili celu jednu godinu. Pitam se kako su došli tu, zašto smo se upoznali...
„Kako sad, kako su došli?“ Začu se besan glas advokata. „Sama si ih pozvala. One noći kad ste se napile sa onom naizgled plavušom, psihopatom, kako bi ti sad rekla. Ja se pitam zašto se ti sve ovo pitaš. Da li želiš da je zaboraviš? Da ne pamtiš da postoji... Nisi li dvolična, ženo? Nekad ti je bila drugarica, skoro da se niste odvajale jedna od druge, a već duže vremena je ona za tebe samo psihopata, osoba sa kojom ne želiš nikakav kontakt. Da li je to u redu?“
„Aman, čoveče, i sam znaš kako je sve krenulo, kako se završilo i zašto! Zašto me sada ispituješ?“
„Zato što imam utisak da pokušavaš da potisneš negde duboko u sebi osećaj neke krivice. Kao da si nešto uradila njoj, pa ti je sad krivo. Kao da bi, možda, htela da joj se vratiš?“
„Ne bih joj se nikad vratila. Jedini osećaj krivice, koji imam prema njoj, je taj što sa joj dugo ćutala radi mira u kući.“
„Radi mira u kući, ili zato što si se osećala toliko usamljeno i zanemareno od svih, a jedino je ona sate provodila s tobom, pa si se plašila da ćeš je izgubiti. Bile ste jedna drugoj prozor u svet. Čovek se plaši kada mu se nagovesti lomljenje tih stakala.“
„Nema tu filozofije. Otišle smo predaleko. Zavukla me je u neke svoje dubine, koje nisam umela da podnesem. I opet joj na kraju nisam rekla sve. Ostavila sam joj mesta da učini zlo sebi i drugima. Ne znam da li je dovoljno jaka da to ne uradi i da izdrži među zidovima koje je sama izgradila.“
„Možda su ti zidovi srušeni? Ti godinama ne znaš ništa o njoj. Zašto sputavaš svoju želju da išta otkriješ? Zašto se plašiš da opet potegneš to pitanje, koje te, očigledno, muči. Taj grad nije tako daleko. Štaviše, imate zajedničke poznanike. Možeš da pitaš nekoga. Ti se ponašaš kao da se priča nije završila.“
„Priča se jeste završila. Zato i ne želim da kopam po kontejneru u koji sam spakovala prošlost. Nije vredno.“
„Ženo, ja te poznajem, izgleda, bolje no što ti poznaješ samu sebe. Ne plaši se tuđe reakcije na tebe! Tek kada budeš spremna da se sretneš sa nekim osobama bez pitanja u glavi kako će oni reagovati na susret s tobom, tek ćeš onda moći da kažes sebi da je kraj. Tada ćeš osetiti i znati da vraćanje na taj deo života više nije potrebno, zato što si lekciju i pouku, koju si iz nje izvukla, dobro zapamtila i naučila da je primenjuješ u sličnim situacijama. Kod tebe je simptomatično to što se svojski trudiš da ostaneš ti, da ostaneš ista onakva, kakva si bila pre godinu, dve, tri... Nije to loše, ali bar nauči da ne grešiš isto. Slatko je to, ali nije korisno. Pouke koje izvlačiš neka ti budu ploče kojima ćeš izgraditi kaldrmu do svog spokoja.“
„Jesam li ti rekla da ućutiš?“
„Kako da ućuti, kad ga boli ono što si meni uradila?“
„Ćuti, ćuti, ćuti, molim te, ne mogu da vas slušam!“
„Kad sam ti trebao, slušala si me“, izgovori hipik i dalje zureći kroz onaj prozor. Sivi prozor. U mraku. Jedina prošlost koja je završena, a da nije ni postojala. Ne smem joj dati realno ime.
Нема коментара :
Постави коментар